Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.96	103.58	103.27
126.91	127.67	127.29

22.05.2017 у 11:38

Недавно сам се вратио на „место злочина”, тамо где је све почело и где сам, у паузама, без и икаквог претходног искуства сем неколико писама, нашкрабао свој први текст. Редакција „Политике” га је несебично најпре рашчеречила, до ситних делова а затим, употребљавајући његово здраво ткиво (ако га је уопште било), поново, на мени мистериозан начин, некако оживела. Саставили су га, скрпили и зашили, претворили у нешто што је вредело објавити. И дан-данас текстове пишем на исти начин; само у паузама за време посла или у градском превозу. Сада имам редован посао од понедељка до петка као сви нормални људи. Радим у огромној штампарији величине осредње српске фабрике, али сам прихватио Ћазимов позив да му помажем суботом и недељом на реновирању четвртог спрата оне исте

Мој живот у иностранству

16.05.2017 у 12:25

Сусрет са Момом у кафеу Д’Пари

Септембарска ноћ у Монте Карлу, савршена као на филму! Како год да проведем вече, прије повратка у хотелску собу, сједим у парку као омађијана раскошном природом, богатим мирисима ботаничке баште у којој као да расте све најлепше што је изникло под небеском капом. Затворим очи када се довољно нагледају те љепоте и молим се Богу да тај призор никад не напусти моје зјенице. Уверена сам да овако изгледа рај јер боље и љепше од овога не може бити! То вече сам одлучила да обучем омиљену розе боју и понешто бијело да не будем баш као пудинг од малине. Најдража огрлица и наушнице од розен кварца, сувенир из сарајевских дана, у тој комбинацији се подразумијевају. Полако се спремам и у облаку парфема лагано одлазим у центар Монте Карла у башту чувеног кафеа Д’Пари! На том мјесту

Мој живот у иностранству

10.05.2017 у 12:21

Печурка зафрљачена у Атлантик

Мадеира је португалско острво у Атлантику, северније од Тенерифа, хиљаду километара југозападно од Европе, ближе афричкој него европској обали. Ту су још два-три пуста острва и нешто северније насељено острво Порто Санто. Фуншал, главни град, има 120.000 становника, док цела Мадеира има 300.000. Острво личи на огромну печурку, тачније печурку на тањиру. У ствари, то је једна велика планина коју је неко некад зафрљачио у Атлантик. Стене се окомито сурвавају у море. Нема природних пешчаних плажа вредних помена. Има само неколико вештачких. За разлику од Мадеире, друго острво, Порто Санто, има чак девет километара дугу златну пешчану плажу. Толика је да би милион људи могло на њу да легне, да се скине и да колективно изгори на сунцу. Опасна забава за све оне који не схватају да

Мој живот у иностранству

05.05.2017 у 11:52

Србија у сновима

Зраци октобарског сунца обасјавали су риђу косу и давали смарагдни одсјај погледу зеленооке пустињске лепотице. Субота, неписани дан за наш мали ритуал испијања кафе и чаја. Облачићи испарења јаке турске кафе и чаја од лотосовог лишћа укрштали су се изнад маленог сточића. Само кафа припада мени, помислих, а она, она ће бити ту док год будем успевао да је крадем. Ништа не прија тако као лепота која боли и срећа која прети да сваки час измакне из руку... – Опет си синоћ причао у сну – рекла је цедећи комадић лимуна у шољу са чајем. – На српском или на енглеском? – Српском, биће да си опет сањао Србију уместо мене – задиркивала ме је. – Тебе бих радије задржао на јави. А и Србију највише сањам када сам будан. Недостаје ли ти често Израел? – Не знам, понекад, али свакога

Мој живот у иностранству

28.04.2017 у 16:50

Потрага за еликсиром младости у базенима на Флориди

Јужни део Флориде привлачи „зимске птице селице”, које га населе одмах чим им у завичају прођу топли дани. Богати, богатији и најбогатији старци мигрирају углавном из Канаде и севернијих америчких ледара, насељавајући у јатима топле и мирније оазе између Мајамија, Тампе и Орланда. Ту одзимују, па поново, с касног пролећа протегну крила да обиђу послове, инвестиције и унуке горе северније. Већа концентрација старије и богатије господе ваљда не постоји на трећем месту осим у Бока Ратону и на Делрејској плажи, на источној обали Палм Бич општине. Ту се гнезде апсолутно привилеговани, мажени, пажени и третирани на начин да потроше већи део свог богатства на скупе медицинске третмане по болницама, институтима и клиникама којих има неколико десетина пута више него школа свих

Мој живот у иностранству

25.04.2017 у 14:30

Лажна биографија, обећања и видео-снимак

Кад сам почео да радим у Уфи, секретарица је била једна пријатна, весела девојка. Звала се Гузељ. Имала је кратке ноге, бео тен, зелене очи и природно смеђу, малко таласасту косу. Била је татарске националности, а њени преци вековима су живели Башкортостану. Имали смо лепу колегијалну сарадњу. На паузама смо, често пијући чај, разговарали о темама које нису везане за посао. Причала ми је да је са родитељима неколико година живела у Истанбулу. Желели су да напусте Русију и интегришу се у турско друштво. Родитељи су сматрали да је Турска перспективнија од Русије, али су се ипак вратили јер нису били задовољни, а имали су и навике које су их везивале за Уфу. Гузељ је имала је четири брата, она је била најмлађа. Најстарији је остао у Истанбулу. Двојица браће су живела у Москви, а

Мој живот у иностранству

19.04.2017 у 14:10

Служио сам Тачерку, Мејџора, Спилберга, Круза, Мадону

Година је 1987. Радим као конобар у ресторану „Плави Јадран”, некадашњој чувеној „Грчкој краљици” у Кнез Михаиловој у Београду. Долазе ту пропали писци, песници, сликари, квазиинтелектуалци разорени неуспехом, пићем, усамљеношћу. Неколико пута по завршетку посла обилазим с њима београдске „последње шансе”, али, с обзиром на то да ретко и мало пијем, не одговара ми њихово друштво. Превише су бучни, сувише пијани и страшно булазне, да бих могао да их слушам и да бих се осећао пријатно у њиховој близини. Тако ће се мој ноћни боемски живот завршити практично пре него што је и почео. Сакупљају се у кафани и студенти оближњих Филозофског факултета и Факултета ликовних уметности, њихови професори, славни боеми попут увек видљиво пијаног, прегласног, за свађу стално расположеног сликара

Мој живот у иностранству

14.04.2017 у 14:21

Мала Крсна и Велика Плана у Торонту

Сећате се мог Марконија? Зове баш на „Фемили деј” и каже: Чујем брате, патиш се са уводом за твој „Речник”. Стави мене у увод, шта фали? Али имам услов – мораш написати Марконијев увод. Може, кажем. Ево ти увод: МАРКОНИЈЕВ УВОД (КАКО УПАМТИТИ РЕЧИ) Захваљујући одлуци већине од 51 одсто мог друга, што је сасвим довољно за одлучивање и у великим компанијама, добио сам овај увод. Читајући коментаре како је све ово што се пише „чиста зезанција”, не бих се сложио са том констатацијом, нисам конформиста. Али се слажем да је живот понекад такав. Ево. Мој пример. Ко није чуо за Малу Крсну и Велику Плану? Колико мојих „Малих Крсни – Великих Плана” стане у Торонто? Колико ја морам да прођем Малих Крсни и Великих Плана до Оуквила, тим возом. Кад идем на

Мој живот у иностранству

11.04.2017 у 11:51

Јутро у немачкој болници на крају пута

Пола шест ујутру. На мобилном звони сат. Напољу је мрак, а у соби хладно. Отвара очи. Боле га мишићи руку и ногу. Устаје, отвара врата од спаваће собе. Купатило, бријање у полумраку, механички потези бријача и четкице по ко зна који пут праве исте покрете. Руком потеже ка месту ге је синоћ оставио одећу. Један прегиб као наклон, па други и – обучен је. Доручак: једе овсану кашу са млеком. Свакога дана. Узима јакну. Хладно је и даље. Отвара врата и силази низ степенице. Откључава улазна врата и осећа хладан ваздух. У том тренутку је потпуно будан. Седа у кола. Пали се музика и светла. Већ зна шта га чека у следећих 45 километара источновестфалског мрачног крајолика у рано јутро. Киша га прати целим путем. После 35 минута је пред послом. Гледа на сат, седам и пет. Стигао

Мој живот у иностранству

05.04.2017 у 11:47

Како се постаје хаџија

Дође тако човек у године када пожели да извуче поуке и размисли о својим изворима, лутањима и одредишту. Окрене се око себе, осврне се на свој живот и запита да ли је макар делимично постигао оно чему се од детињства надао и шта му је још остало од планова да оствари. Уколико ни најближи не успеју да му дају праве савете па морадне да се обрати сопственом срцу, пожели да се обрати ономе ко га познаје боље од њега самога како би рашчистио шибље накупљено на путу и пронашао излаз из зачаране шуме у којој се изгубио. Због свега тога одлучих да посетим Јерусалим, Божји град у центру света око којега су се посвађале светске религије и у коме се налазе одговори на сва питања. Пронађох авионску карту за Тел Авив и хотел у авенији султана Саладина поред Херодове капије на улазу у стари град.

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству