Печурка зафрљачена у Атлантик

Мадеира је португалско острво у Атлантику, северније од Тенерифа, хиљаду километара југозападно од Европе, ближе афричкој него европској обали. Ту су још два-три пуста острва и нешто северније насељено острво Порто Санто. Фуншал, главни град, има 120.000 становника, док цела Мадеира има 300.000.

Острво личи на огромну печурку, тачније печурку на тањиру. У ствари, то је једна велика планина коју је неко некад зафрљачио у Атлантик. Стене се окомито сурвавају у море. Нема природних пешчаних плажа вредних помена. Има само неколико вештачких.

За разлику од Мадеире, друго острво, Порто Санто, има чак девет километара дугу златну пешчану плажу. Толика је да би милион људи могло на њу да легне, да се скине и да колективно изгори на сунцу.  Опасна забава за све оне који не схватају да се острво налази на 30. степену северне ширине где се сунце понаша поприлично насилно.

Овде човек, иако се лепо и темељно намаже заштитним кремама, може болно да изгори испод сунцобрана. У то сам се лично уверио више пута.

Овде је географија интересантна, али народ још више.

Омањи људи, углавном црнокоси, понашају се прилично скромно и затворено. Није лако задобити њихово поверење. А кад то поверење задобијеш, после година напора, тек онда се пред тобом укаже слика још веће слојевитости. Доста тога се мора знати да бисте разумели неке њихове поступке и мотиве понашања. Живот је и овако компликован па човек мора још да води рачуна и размишља о томе.

Овако изгледа један обичан дијалог у локалној апотеци:

– Добар дан, сењора.

– Добар дан, сењор.

– Како сте преживели јуче?

– Ух, јуче је било много хладно. Али, баш претерано (16 степени).

– Чини ми се да су пре зиме биле топлије.

– И мој отац тако каже.

– Мислим се, да то нема везе са глобалним отопљењем?

– Како са отопљењем, када је хладније?

– Причали су нешто на телевизији о томе како ће прво негде бити хладније а негде топлије. Ко ће их све разумети? Углавном, моје рачуне неће платити. Ипак, за мене су најгоре те промене времена (разлика 4-5 степени). Заиста се врло лоше осећам, када се то деси.

– Морате да се чувате!

Стојиш у малом, уредном реду и слушаш. На тренутак помислиш нешто ружно о тим људима, поготово онима који имају слабо здравље. Али брзо мисли одлутају.

Злурадо се смешкаш и замишљаш у неким другим, далеко суровијим пределима. Негде где пахуље стално падају, ветрови фијучу, а бели медведи стоје у реду и чекају да се послуже.

Овакве свакодневне вежбе духа и воље нисам разумео и нисам могао да се прилагодим. Жалио сам се.

– Како можете толико да причате о нечему небитном?

Овде човек може четврт сата да масира свој говорни апарат (мозга ту не треба) и да не сазна оно што је хтео, али ће сазнати шта је са комшиницом, ко ће ти бити шеф у фирми, ко је остао без посла и зашто Србија нема море?

Говорио сам о томе са другом Португалцем, а он ми каже да људи овде толико и тако причају из – љубазности.

Јесте, кажем ја: будите љубазни сењор и распалите причу о вашем псу како вас он све, али баш све разуме, затим наставите о времену, па онда додате још нешто о кризи и фудбалу. А о фудбалу суде сви, независно од година и пола.

Да. Дух се овде челичи.

Изразом лица вероватно им личим на мрзољуда. То видим по томе што кад отворим уста њихова лица се мењају набоље и омекшавају. Нису рачунали на пријатно изненађење мог говора на португалском.

Е тек кад су се убедили да сам нормалан човек, тек онда почиње прича.

Тако је то.

Али када се боље погледа, можда ја и нисам мрзољуд.

Него Емигрант!

Ђорђе Драговић