Pečurka zafrljačena u Atlantik

Madeira je portugalsko ostrvo u Atlantiku, severnije od Tenerifa, hiljadu kilometara jugozapadno od Evrope, bliže afričkoj nego evropskoj obali. Tu su još dva-tri pusta ostrva i nešto severnije naseljeno ostrvo Porto Santo. Funšal, glavni grad, ima 120.000 stanovnika, dok cela Madeira ima 300.000.

Ostrvo liči na ogromnu pečurku, tačnije pečurku na tanjiru. U stvari, to je jedna velika planina koju je neko nekad zafrljačio u Atlantik. Stene se okomito survavaju u more. Nema prirodnih peščanih plaža vrednih pomena. Ima samo nekoliko veštačkih.

Za razliku od Madeire, drugo ostrvo, Porto Santo, ima čak devet kilometara dugu zlatnu peščanu plažu. Tolika je da bi milion ljudi moglo na nju da legne, da se skine i da kolektivno izgori na suncu.  Opasna zabava za sve one koji ne shvataju da se ostrvo nalazi na 30. stepenu severne širine gde se sunce ponaša poprilično nasilno.

Ovde čovek, iako se lepo i temeljno namaže zaštitnim kremama, može bolno da izgori ispod suncobrana. U to sam se lično uverio više puta.

Ovde je geografija interesantna, ali narod još više.

Omanji ljudi, uglavnom crnokosi, ponašaju se prilično skromno i zatvoreno. Nije lako zadobiti njihovo poverenje. A kad to poverenje zadobiješ, posle godina napora, tek onda se pred tobom ukaže slika još veće slojevitosti. Dosta toga se mora znati da biste razumeli neke njihove postupke i motive ponašanja. Život je i ovako komplikovan pa čovek mora još da vodi računa i razmišlja o tome.

Ovako izgleda jedan običan dijalog u lokalnoj apoteci:

– Dobar dan, senjora.

– Dobar dan, senjor.

– Kako ste preživeli juče?

– Uh, juče je bilo mnogo hladno. Ali, baš preterano (16 stepeni).

– Čini mi se da su pre zime bile toplije.

– I moj otac tako kaže.

– Mislim se, da to nema veze sa globalnim otopljenjem?

– Kako sa otopljenjem, kada je hladnije?

– Pričali su nešto na televiziji o tome kako će prvo negde biti hladnije a negde toplije. Ko će ih sve razumeti? Uglavnom, moje račune neće platiti. Ipak, za mene su najgore te promene vremena (razlika 4-5 stepeni). Zaista se vrlo loše osećam, kada se to desi.

– Morate da se čuvate!

Stojiš u malom, urednom redu i slušaš. Na trenutak pomisliš nešto ružno o tim ljudima, pogotovo onima koji imaju slabo zdravlje. Ali brzo misli odlutaju.

Zlurado se smeškaš i zamišljaš u nekim drugim, daleko surovijim predelima. Negde gde pahulje stalno padaju, vetrovi fijuču, a beli medvedi stoje u redu i čekaju da se posluže.

Ovakve svakodnevne vežbe duha i volje nisam razumeo i nisam mogao da se prilagodim. Žalio sam se.

– Kako možete toliko da pričate o nečemu nebitnom?

Ovde čovek može četvrt sata da masira svoj govorni aparat (mozga tu ne treba) i da ne sazna ono što je hteo, ali će saznati šta je sa komšinicom, ko će ti biti šef u firmi, ko je ostao bez posla i zašto Srbija nema more?

Govorio sam o tome sa drugom Portugalcem, a on mi kaže da ljudi ovde toliko i tako pričaju iz – ljubaznosti.

Jeste, kažem ja: budite ljubazni senjor i raspalite priču o vašem psu kako vas on sve, ali baš sve razume, zatim nastavite o vremenu, pa onda dodate još nešto o krizi i fudbalu. A o fudbalu sude svi, nezavisno od godina i pola.

Da. Duh se ovde čeliči.

Izrazom lica verovatno im ličim na mrzoljuda. To vidim po tome što kad otvorim usta njihova lica se menjaju nabolje i omekšavaju. Nisu računali na prijatno iznenađenje mog govora na portugalskom.

E tek kad su se ubedili da sam normalan čovek, tek onda počinje priča.

Tako je to.

Ali kada se bolje pogleda, možda ja i nisam mrzoljud.

Nego Emigrant!

Đorđe Dragović