Револуционар са градилишта

Недавно сам се вратио на „место злочина”, тамо где је све почело и где сам, у паузама, без и икаквог претходног искуства сем неколико писама, нашкрабао свој први текст. Редакција „Политике” га је несебично најпре рашчеречила, до ситних делова а затим, употребљавајући његово здраво ткиво (ако га је уопште било),  поново, на мени мистериозан начин, некако оживела. Саставили су га, скрпили и зашили, претворили у нешто што је вредело објавити.

И дан-данас текстове пишем на исти начин; само у паузама за време посла или у градском превозу.

Сада имам редован посао од понедељка до петка као сви нормални људи. Радим  у огромној штампарији величине осредње српске фабрике, али сам прихватио  Ћазимов позив да му помажем суботом и недељом на реновирању четвртог спрата оне исте зграде у којој сам добио свој први посао по коначном повратку из Србије. Рушимо зидове! Таквој авантури не могу да одолим. Обожавам то стропоштавање у бездан, тај потмули тресак ослобађања зида до темеља.

Шљакам код Ћазима, барског госпара и бега, и због лове, највише због лове. Требаће ми пошто намеравам да идем на своје последње велико путовање а коначна дестинација биће Куба. Одлетећу преко Канаде или Мексика а за улазак на острво употребићу српски пасош који „броји” своје последње месеце. Не намеравам да га обнављам.

Људи које сам упознао у садашњој фирми, кубански брачни пар, који је преживео све ајкуле, буре и олује 150 километара дуге, модроплаве, отворене гробнице, која попут стоглаве морске немани искежених чељусти зјапи између Хаване и Ки Веста, омогућиће ми да у Хавани, за ситне паре, станујем код њихових рођака и пријатеља. Иако су такви „аранжмани” званично строго забрањени ланци принуде и подаништва и тамо полако лабаве.

„Ја, последњи гробар својих дана”, идем на Кубу као што се иде на ходочашће.  Одлазим да видим где је то била и шта је тамо радила опака битанга, Хемингвеј, моја најомиљенија људска и најнеомиљенија књижевна фигура. Ниједну његову књигу осим новеле „Старац и море” (а и њу једва), и поред најбоље воље, нисам успео да прочитам до краја. Одлазим да лично упознам шпанског борца, извештача и романописца, шкртог на речима, разуларену пијандуру и коцкара који је преживео четири крвава рата, укључујући два најкрвавија у историји и два пада авиона у Африци. Али није успео да преживи сопствену руку.

Ипак, највише идем зато што желим да постанем део њеног краљевског величанства (како то гордо звучи) – историје. Таласи слободе са севера запљускују кубанске обале све јаче и јаче. Северац наде ковитла се према њој све снажније и брже. Утопљене душе нечујно испливавају са дна океана, дижу се према хоризонту... Надам се, сањарим да ће ми се тамо можда коначно догодити народ. Сељачка буна! Револуција која када се све заврши неће појести своју децу. Онаква каква је била америчка, величанствена, епска, далекосежна.

Никад нисам учествовао ни у једној револуцији. Не бити једном у животу револуционар исто је што и не живети, никад не постојати, често ми пролеће кроз главу.

Најближе што сам јој пришао, осетио њен неодољиви, опојни, хранљиви мирис, било је 10. марта 1991. Тада сам први пут после четири године боравка у Америци убрзо пошто сам добио папире дошао кући. Одмах после деветомартовских догађаја раном зором отперјао сам за Београд. Тог дана она је само ко врућ ’лебац у зору из пекаре преко пута улице примамљиво замирисала...

Завршило се како се завршило. Никад нећу осетити њен бајати воњ, грозни задах трулежи и распадања. Куба ће бити моја последња животна шанса за „ла ребанада де ла фама”. Можда прилика за моје парче славе у не баш „револуционарно” доба мога живота. Чак је и стари добри друг Лењин у сопственој био млађи од мене.

Али ја ћу у својој имати много више косе на глави него што је он имао октобра 1917. године. Бар тако се надам.

А ако ми се тамо далеко на југу не деси „слободна Куба”, увек ће ми у неком оронулом хаванском бирцузу за утеху остати „куба либре”.

Када се вратим из врелог белог песка снова, влажних тамнозелених шума маште,      у тмурној, хладној и пустој земљи стварности, чекаће ме иста мета, исто одстојање. У згради где смо пре годину дана радили готово су исти људи: Ћазим, његова десна рука и ударна песница Гордана, која ће ми одмах, пре него што сам прозборио иједну, упутити оштро упозорење: „Само се не прави паметан и не почињи са својим форама и фазонима, части ти. Нико их овде не разуме и сви ће те опет гледати као да си пао с Марса.”

Поред ње ту су и два љута Бугарина од којих је један шездесетосмогодишњак био дугогодишњи атлетски репрезентативац своје земље на 800 и 1.500 метара. Он ми на урнебесној мешавини бугарског и српског језика прича да је од Ђевђелије до Триглава учествовао на небројено трка и кросева у бившој заједници братских равноправних, социјалистичких народа и народности. Са пијететом говори о Југославији и каже да је она била њихова Америка. Држава у којој им је било боље и лепше него код куће и за коју су мислили да је рај на земљи, царство слободе и изобиља.

Баш као и ми, погрешно су мислили. Југа беше фатаморгана, трик, привид раја, магија врховног друидског свештеника, мага и опсенара. Или што би повесничари хладнокрвно, равнодушно закључили, њен крвави распад била је историјска нужност.

Ту су још и двојица Београђана; препотентни, хвалисави клинац за кога сви радосно ишчекујемо дан када ће да му падне провербијална цигла на главу, а пашће  пре или касније. Мада нико од нас, а нарочито браћа Бугари, не би марио да га по тинтари звекне и права.

Осим њега тамо ме чека и његов суграђанин маркантних црта лица који је код куће остао без посла. Човек који се налази пред сопственом хамлетовском дилемом. Његово бити или не бити гласи – остати или отићи. Виза му полако истиче, а он постаје све нервознији и нервознији. Тамо далеко су му жена и две кћерке; две смеђокосе девојчице од 13 и 14 лета, два још недозрела плода кестена, два сјајна, небрушена драгуља међу друмским разбојницима, два планинска цвета међу сметовима, две принцезе у шуми саме међу злим, црним вуковима…

Али овде је проклети, ђаволски новац без кога се живети живот достојан човека нигде не да.

И ето, ако вам се са Кубе у неко доба вратим, чека нас све заједно моја нова прича, исписана чађавим рукама, у запећку, црној рупи, у паузама живота, док ме неко упорно убеђује да је то живот сам.

(За Габријелу и Алфонса)

Стеван Ступар, Чикаго, САД