Служио сам Тачерку, Мејџора, Спилберга, Круза, Мадону

Година је 1987. Радим као конобар у ресторану „Плави Јадран”, некадашњој чувеној „Грчкој краљици” у Кнез Михаиловој у Београду. Долазе ту пропали писци, песници, сликари, квазиинтелектуалци разорени неуспехом, пићем, усамљеношћу. Неколико пута по завршетку посла обилазим с њима београдске „последње шансе”, али, с обзиром на то да ретко и мало пијем, не одговара ми њихово друштво. Превише су бучни, сувише пијани и страшно булазне, да бих могао да их слушам и да бих се осећао пријатно у њиховој близини. Тако ће се мој ноћни боемски живот завршити практично пре него што је и почео.

Сакупљају се у кафани и студенти оближњих Филозофског факултета и Факултета ликовних уметности, њихови професори, славни боеми попут увек видљиво пијаног, прегласног, за свађу стално расположеног сликара Драгана Лубарде и вазда наоко трезног и ћутљивог писца и „уклетог” песника Јаше Гробарова. Истинске београдске урбане легенде која ће једном приликом усред ноћи запалити напуштену дашчару надомак ватрогасне станице, само да би израчунао колико ће друговима ватрогасцима требати времена да пожар примете и на њега реагују.

Требаће им више од сат времена а господину Гробарову ће за то почињено мало (не)дело угрожавања јавног реда, мира и безбедности уснулих социјалистичких грађана требати три месеца да изађе из буваре.

Окупљају се ту и последњи остаци умируће, предратне грађанске класе. Ти „дивни старци” увек уредно обријани и зачешљани, са обавезним краватама, не говоре, већ поје. Фасцинирају ме својим образовањем, познавањем страних језика, елоквенцијом и културом понашања. С њима у друштву, нажалост, почињем да се осећам „сократовски”. Пун себе, надобудан, мислећи да све знам, први пут у животу горко и са дубоким разочарењем у души закључујем да ништа не знам.

Ресторан посећују и глумци, музичари, певачи, певачице и неизоставне, како су се онда називале, дроље, претече данашњих старлета и спонзоруша.

У склопу „Плавог Јадрана” у подруму зграде налази се ноћни клуб „Звезда”. Његов закупац и власник је Андрија Драшковић, татин син, како су га све „теткице” у боросанама звале, те мени толико драге шанкерице, куварице, чистачице у четрдесетим и педесетим годинама живота, прерано остареле, исцрпљене ропским радом, малим платама, непослушном, лењом децом и мужевима грубијанима и пропалицама.

У „Звезди” често радим и ја. Клуб је увек дупке пун. „Правимо” огромне количине пара. Први пут у животу се осећам богаташки. Озбиљно размишљам да купим кола, можда отворим кафић. Али жудња за одласком у Америку, која се с временом претвара у опсесију, надвладава сваку другу жељу.

У ресторан долази и бивши дугогодишњи ватерполиста „Партизана”, човек начет озбиљном болешћу, измучен тешким породичним проблемима, утопљен у алкохолу. Има предивну жену и кћеркицу анђеоског лика од 11 година. Девојчица болује од тешког облика рака...

У мени налази саговорника, зато што га пажљиво слушам и саучествујем у његовом болу. Жалим му се како никако не могу да добијем америчку визу и како сам више пута одбијен. Каже ми да уништим важећи пасош, извадим нови и да му га предам. То и чиним. Нема га у кафани данима...

Југословенски „црвени” пасош у то време беше на великој цени. Продавао се у земљама иза „гвоздене завесе” за 20.000 немачких марака. Како време пролази, постајем све забринутији да је документ завршио у Румунији или негде још даље. Али није. Коначно долази две недеље касније, држи пасош у једној руци а другом показује да га усред кафане сочно пољубим у образ. Немајући друге, то и радим. Сви гости у чуду посматрају.

И то је било све сто сам за визу дао, платио сам је једним јединим пољупцем!

На аеродрому у Чикагу дочекује ме моја блиска рођака, Рада Ступар, увек беспрекорно дотерана, дама од 77 година, мајка кћерке јединице, бака двојици унука, са станом у Београду, законом заштићеном, историјском, газдинском вилом у самом центру Вршца и четвртим, надајмо се, и последњим мужем.

Возимо се у белом мерцедесу према срцу града. Кроз гаражу улазимо у лоби сав у  мермеру и „свили и кадифи”. За пултом нас дочекују љубазни, насмејани униформисани људи.

Питам је шта радимо у хотелу.

– Ово није хотел, ја овде станујем, а становаћеш и ти!

– Ох, Боже!

Само два дана касније почињем да радим у њеном ресторану „Југо ин”, Југославији у малом. Ипак, највећи број гостију чине Амери. Без знања скоро иједне речи енглеског језика недељу дана касније постепено почињем да служим и њих. Опчињен сам њиховом једноставношћу и непосредношћу. У почетку страховито грешим, доносим им погрешна пића, погрешну храну, погрешно све, али никад се не жале... Опчињен сам њиховом толеранцијом.

Неколико година после почећу да радим у хотелу „Фоур сизонс”, стецишту богатих и славних, као „рум сервис и банкет” конобар. Не, нисам служио енглеску краљицу, као што је Храбалов јунак у истоименом роману служио енглеског краља. Али јесам чланове енглеске и саудијске краљевске породице. Служио сам и два британска, тада већ бивша, премијера, Маргарет Тачер и њеног наследника Џона Мејџора.

Са сер Џоном разговарам о фудбалу, Маргарет је у то време већ сувише стара да би знала где се налази а камоли да са мном води разговоре на високом нивоу. Ипак,  служићу и једну краљицу – краљицу попа Мадону, којој је мој колега Американац, магистар енглеског језика на докторским студијама, из собе украо ношене гаћице а ја, необразовани балкански балван, само укосницу, коју ћу касније поклонити једној девојци.

А та Луиза Чиконе је са мном разговарала о чикашким знаменитостима, времену, спорту, филмовима, као са себи равним, ко да смо, вала, под планином Осјеченицом у Босни некад давно заједно чували овце.

Служио сам и друге мегазвезде: Тома Круза, Харисона Форда с којим сам био на „ти”, Спилберга, Опру Винфри, Шварценегера, Ерика Клептона...

Такође, услуживаћу и нобеловце, руске мафијаше, бразилске велепоседнике, милијардере укључујући и супругу Била Гејтса, која је одседала у најобичнијој соби, јела најобичнију храну, носила најобичнију гардеробу и изгледала и понашала се сасвим, сасвим обично.

Да, бићу на услузи још једном краљевском величанству – галактичкој принцези на планети Земљи, безвремене, немогуће лепоте – Никол Кидман. А то ми Том К. дозволи само једном (фала му ко брату), било је довољно да се у њу заљубим смртно и до краја времена.

Љубазно ћу у јутарњим часовима доносити доручак и новине оскудно одевеним, ређе потпуно неодевеним женама и паровима и још неоскудније обученим, често нагим мушкарцима. Па, ко воли, нек изволи!

Неколико недеља бићу ексклузивни конобар, готово батлер, Елтон Џону, његовим наочарима свих облика и боја и групи његових сарадника, који су ме све време скупа, укључујући и самог Елтона, тапшали, тапкали и гладили по леђима, али леђа беху граница, најниже што сам им дозволио.

Бићу присутан и током боравка најславнијег од свих дрим тимова са Џорданом на челу колоне. Током припрема живели су у хотелу, а каобајаги тренирали у малој сали малог колеџа у близини. На услузи ћу бити и обичној раји, ратарима, радницима, полицајцима, који су у мртвој сезони из оближњих градића долазили са женама и хрпом деце да се по сниженим, веома повољним ценама две ноћи башкаре у невиђеном луксузу.

И тако се једног дана као „санак пусти” све заврши.

Данас ми се чини као да се никад није ни догодило. А јесте.

Данас је Мадонино још увек царство земаљско. Никол још влада милионима светлосних година удаљеним планетама. Спилберг и даље снима филмове. Арнолд никад неће постати амерички председник.

Мој београдски пријатељ, који ми је поклонио визу, мртав је. А девојчица анђеоског лика, где је она? Она је отишла. Одлетела је у свет, најбољи од свих светова. У добрим је рукама. На небу. Анђео међу анђелима.

А све је почело давно, давно у Накову, селу седам километара удаљеном од Кикинде и седам метара од румунске границе, полазишту и коначишту свега постојећег; извору и увиру свих вода; усамљеној звезди, где универзум почиње и где се завршава. Тачки у свемиру где ће једне паклене ноћи све у трену нестати. Тако смо мислили. Тако сам мислио ја. Накову мог детињства и ране младости, месту које никад више нећу видети – али које заслужује своју посебну причу. Причу која неће остати неиспричана.

Стеван Ступар, Чикаго, САД