Сусрет са Момом у кафеу Д’Пари

Септембарска ноћ у Монте Карлу, савршена као на филму!

Како год да проведем вече, прије повратка у хотелску собу, сједим у парку као омађијана раскошном природом, богатим мирисима ботаничке баште у којој као да расте све најлепше што је изникло под небеском капом. Затворим очи када се довољно нагледају те љепоте и молим се Богу да тај призор никад не напусти моје зјенице. Уверена сам да овако изгледа рај јер боље и љепше од овога не може бити!

То вече сам одлучила да обучем омиљену розе боју и понешто бијело да не будем баш као пудинг од малине. Најдража огрлица и наушнице од розен кварца, сувенир из сарајевских  дана, у тој комбинацији се подразумијевају.

Полако се спремам и у облаку парфема лагано одлазим у центар Монте Карла у башту чувеног кафеа Д’Пари!

На том мјесту где се у једном тренутку искупе најлепши, најотменији, најгламурознији, најбогатији из цијелог свијета, сваком провинцијалцу почне да се врти у глави.

Читав калеидоскоп у којем се окрећу сјајне тоалете, беспрекорно дотеране даме и елегантни мушкарци који их прате. Ливрејисани лакеји одвозе скупе лимузине, латино-музика испуњава цијели трг, док у башти кафеа све блиста, столице, чаше, есцајг, нокти, накит, погледи, ципеле…

До носа ми је залутао дим томпуса и на тренутак поквари утисак, у ствари подсети да нешто мора и да ми се не свиди. Зашто ли сви пуше то огромно чудо које тако непријатно мирише?

Било ми је помало нелагодно јер сам сама сједела за столом, што није баш обичај у то вријеме на таквом мјесту. Никога познатог на видику. Примећујем да све најљепше из мог ормара није ни близу луксузним тоалетама. Моја омиљена огрлица од розен кварца није ни за показивање у подне а камоли увече у којој шљаште све сами дијаманти, смарагди и остали каменчићи.

Упитах се где ли сам ја залутала? Шта ја радим на овом страшном мјесту?

Али у следећем делићу секунде умало да не узвикнух, не знам да ли тачно да ли од среће или чуда.

Неколико столова од мене сједи господин чије драго лице препознајем. Једва се обуздах да не скочим и почнем да га грлим и љубим.

У тамноплавом сакоу, са златним дугмадима капетана дуге пловидбе свог и наших живота, седео је Момо. Да, то је он, мој најдражи писац,  којег обожавам. Поред њега анђео чувар, његова Лики.

У свим несрећама женске душе он је био једини који нас је увијек тјешио, увесељавао и давао наду да ће лијепо тек доћи. Помислих да је и сад ту само зато да ме подсјети да сјај и скупи гламур овог мјеста хладе постељу „високог госта” и да је моја огрлица обојена емоцијом најскупљи дијамант.

Пришла сам му на пристојну удаљеност кад некоме кажете „добро вече”.

Двије ријечи српског језика а толико радости на обје стране. Од рукољуба до  пољупца у образ само је био трептај ока.

Сјећам се да сам једва од узбуђења успјела да му кажем како је он једини мушкарац који ме чини срећном, док читам његове приче, романе и интервјуе. Да уживам као дијете у кревету између оца и мајке.

Хтјела сам још свашта да му кажем али… можда је било и превише то што је позирао са мном да бих имала фотографију која је неми свједок да је то био он, да ме је стварно загрлио и убјеђивао учтиво да му не сметам.

Често гледам ту фотографију.

Ниједан драги камен, а било их је небројено те ноћи, није тако сијао као моје лице озарено срећом тренутка сусрета с драгим човјеком. Боја розен кварца са моје огрлице разлила се по нашим лицима и обојила нас као што је Микеланђело осликао анђеле. Тренутак среће који ће ми остати цијелог живота.

Неда Козомара