Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.96	103.58	103.27
126.91	127.67	127.29

18.02.2016 у 17:47

Далеко у туђини

Зрак жељене слободе Чији сваки удах реже и боли Самоћа која се увукла у кости Касно схваташ да ниси то ти. Идентитет изгубљен, Именом странац заувијек А и од родне земље Одвикло те вријеме. Ни лијево ни десно Немаш своје мјесто Од јутра до мрака радиш Тугу да заборавиш. Стижу и прве сиједе А страхови не блиједе Жеља све јача Вриснуо би, али немаш више гласа. Синови расту Твој језик матерњим не зову Они су рођени и припадају ту Где се ти осећаш као у кавезу. Далеко у туђини Никад не можеш бити свој Гдје су ти стари отац и матер Тамо је једини дом. Ведрана Весковић, Чезена, Италија

Мој живот у иностранству

14.02.2016 у 19:33

Судбина плавог кауча

Имао је лепу, морнарску тегет боју и био оивичен уплетеним златно-тегет гајтаном. Чврст, широк и удобан, могао је комотно да угости троје, а за славу и петоро. Уливао је поштовање својом величином и био у комплету са истом таквом фотељом. Пре него што је дошао у наш посед, чамио је у мрачној шупи породице хрватских избеглица који су живели у намештеној изнајмљеној кући. Дошли су у Канаду неколико година пре нас и полако су стајали на ноге. Стандард им се поправљао и пожелели су кожни намештај. Требало је направити места у шупи за нове непотребне ствари, па су нама понудили кауч, фотељу и још неке ствари. Ми, као и све придошлице, оберучке смо прихватили да употпунимо наш ентеријер. Тегет боја се лепо уклапала уз беж боју зидова и тепиха. Тегет је, уосталом, моја омиљена боја. Са

Мој живот у иностранству

09.02.2016 у 14:16

Моје прво пијанство у Канади

Прво пијанство у Канади. Пријатељи су нас позвали у шетњу долином реке Капилано. Капилано река извире подно планина у Северном Ванкуверу и својим током јури кроз урбанизовану дивљину овог града, коначно се уливајући у Тихи океан у близини Лајонс гејт моста. Пријатељи из Куквитлама покупили су нас колима у једно суботње јутро окупано сунцем из нашег стана у Њу Вестминстеру и повезли нас до Капилано узгајалишта лососа. Ту смо се састали са другим пријатељима који живе у центру Ванкувера на Вест Енду. Дан је био прелеп, сунчан, а свеж. У сеновитим деловима кањона Капилана, мрзло је. Весело смо грабили уз успоне и спуштали се низ низбрдице дрвеним мостићима. Сликали смо се поред стогодишњих стабала пацифичких четинара и пратили ток Капилано реке која је усекла дубоки кањон стрмих литица. У

Мој живот у иностранству

02.02.2016 у 15:39

Дан када нас је напустио Јова

Проблем контроле здравља код нас који смо привремено у иностранству сложенији је него код људи у Србији. Неко не говори руски, неко ради на црно, дошао је из малог места, па не зна ни како да оде код лекара... Све су то озбиљне препреке, али нису и не могу бити оправдање за неодлазак код лекара у случају неке тегобе. Пре више од шест година, управо у време свињског грипа, на једном објекту изводили смо унутрашње радове. По препоруци једног инжењера из Москве, дошла су нам четворица нових монтера. У питању су наши људи који су због бољих услова које смо им понудили пристали да раде код нас. Један од њих је био прилично ћутљив и тајанствен. Скоро увек је био с цигаретом, причали су да је и пио, али није се опијао. Није се дружио са колегама, па чак ни са цимерима. Није био ни

Мој живот у иностранству

26.01.2016 у 15:12

Сарајлије у Торонту

Живим у Канади од 1993, скоро четврт вијека. Дошли смо овдје на почетку рата, кад смо увидјели да нам у Сарајево нема повратка и да нигде другде у нашој бившој домовини за нас нема мјеста. Од првог тренутка у Канади се осјећамо као код куће. Завољели смо ову земљу, у којој влада ред, рад, толеранција, чистоћа и љубазност. Знамо ми да љубазност Канађана није увијек искрена, али нама то није ни важно, људи су учтиви, примили су нас у своју земљу, пружили могућност да радимо оно за шта смо се школовали, омогућили да живимо нормалан живот и да се не осјећамо као странци, прихватили наш нагласак енглеског језика, ма како изражајан био. Шта друго можемо пожељети? Овдје има људи из цијелог свијета. Кажу да је Торонто најмултикултурнији град на свијету. Кад дођеш овдје, онда тек

Мој живот у иностранству

21.01.2016 у 12:21

Право име за љубав је – мајчина љубав

Када сам неке, веома далеке године одлазио у свет, моја мајка није смогла да за мном пролије бокал воде, јер у тренутку када је то хтела да уради, пала је у несвест – и ја сам отишао без благослова. Од тада, сваки мој долазак у двориште детинства био је посебна траума, мешавина два супротстављена осећања: радости и туге. Свих четрдесет и нешто година, никад није било другачије. Чим сам допутовао на кућни праг – нигде на свету и на тако малом месту толико много радости и среће. Али толика радост не траје. Већ за који дан, мајка постаје ћутљива, ведрину на лицу замењује брига, поглед постаје оборен, хоће да сакрије надолазећу тугу. Али, види се! Иако добро знам које то бриге притишчу мајчино срце, ипак, тек онако да је одобровољим, питам: – Добро мајко, јеси ли срећна што сам ти

Мој живот у иностранству

15.01.2016 у 12:15

Божић у емиграцији

Сви моји амерички пријатељи знају да има нешто чудно у вези са нашим Божићем – долази у јануару. „Не, не славим Света три краља, него српска црква не прати нови календар, већ стари, који скоро две недеље касни”, сваки пут им објасним. Као и већина наше емиграције, у данима око Божића помислим како би било лепо кад би наша црква одлучила да не будемо мимо света. У питању је много практичних разлога. Рецимо, јелке: не можете да их купите касније, јер нестану, а опет, кад су у кући тако дуго, почну да се распадају. Ипак, ни то није толико страшно колико радни дан који пада на Божић. После толико нерадних дана у децембру, тешко је питати послодавца за још један слободан дан у јануару. Затим, емиграција која је ближе Србији не може да прослави Божић са својом фамилијом, већ их посећују пре

Мој живот у иностранству

12.01.2016 у 21:18

Мирис потрошачке слободе

Радни је дан, ранојутарње активности обављамо ужурбано и уиграно. Помисао да се може закаснити на посао изазива благу језу, знојење и сушење уста. Знамо из искуства да нема оправдања која држе воду. Послодавци нам могу једном или два пута прогледати кроз прсте. У ауту сам, имам довољно форе за све застоје, замке, радаре, мобилне трупе. Слушам јутарњи програм; саобраћај, вријеме, игре, најаве концерата, филмова, рекламе, музика, али никада са наших простора, што је мало необично с обзиром на бројност наших људи. Само у почетку сам се чудио томе, као и невјероватној веселост водитеља. Кад је ауто на оправци, користим градски превоз, потрошим дупло више времена, срећем ранораниоце, али ријетко насмијане ликове. На Запад сам отишао непозван, из социјализма, остављајући академску титулу

Мој живот у иностранству

08.01.2016 у 14:03

Идила швајцарских пропланака

Никад нисам веровала да ћу једног дана напустити своју земљу. Имала сам предиван посао наставника у једном малом граду у Србији, рад са децом ме је испуњавао радошћу, као и живот поред мојих родитеља, дружење са пријатељима... Међутим, неке ствари се догоде изненада и промене нам живот, а да ми то и не наслутимо. Сећам се кад сам први пут ступила на швајцарско тло. Било је Преображење и, заиста, све овде од првог тренутка изгледало ми је као место на које би могла да личи и наша земља кад би се неким чудом преобразила нашим радом и жељом да сачувамо природна блага за будуће генерације. И Србија и Швајцарска имају предивну природу, планинске венце, језера, реке, само је овде све незагађено и чисто. Све је уређено, чак су и трава и биљке поред пута дотеране, толико да понекад помислим

Мој живот у иностранству

03.01.2016 у 11:27

Мајчино писмо

Нисам ни спавала, само сам очи одмарала. Ти путујеш, враћаш се за Америку. Знам да ти је тешко, и нама је, само се правимо да је све то нормално, а није. Тужна сам, али не смем да ти покажем да ти не буде још теже, јер знам да се још увек ниси прилагодио животу у Америци. Све ти недостаје: храна, другови, девојке, породица и све оне мале ствари које чине завичај. Данас после вечере играли смо лору, губим као и увек, тата побеђује као и увек. Слушам твоје шале на твој и свој рачун, јер смо слични. Сестра и тата су други табор. Увек нас победе, наши математичари, све прате и комбинују. Време када се картамо јесте време које сви волимо, јер је то само наше време. Смејемо се, шалимо, причамо вицеве које често не разумем, па се онда смејете: „Мајко, ти си права Босанка, не знамо само како

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству