Божић у емиграцији

Сви моји амерички пријатељи знају да има нешто чудно у вези са нашим Божићем – долази у јануару. „Не, не славим Света три краља, него српска црква не прати нови календар, већ стари, који скоро две недеље касни”, сваки пут им објасним.

Као и већина наше емиграције, у данима око Божића помислим како би било лепо кад би наша црква одлучила да не будемо мимо света. У питању је много практичних разлога. Рецимо, јелке: не можете да их купите касније, јер нестану, а опет, кад су у кући тако дуго, почну да се распадају. Ипак, ни то није толико страшно колико радни дан који пада на Божић. После толико нерадних дана у децембру, тешко је питати послодавца за још један слободан дан у јануару. Затим, емиграција која је ближе Србији не може да прослави Божић са својом фамилијом, већ их посећују пре празника. Супротно нама одраслима, наша деца мисле да смо ми заправо велики срећници јер имамо два Божића – то значи да нашу кућу Деда Мраз посећује два пута.

Овде, кад је наш Божић, нема свечане атмосфере, на улицама се осећа умор од празника који су прошли. Чак и Грци, којих овде има много, славе овај празник по новом календару. Прошле године сам се за Божић возила у таксију мистер Окбабе, имигранта из Еритреје чије сам услуге често користила. Тако сам сазнала да и њихова црква слави Божић баш кад и ми. Обоје смо се обрадовали тој чињеници. У таксију је била мала икона тамнопутог свеца. Знајући колико имигранти воле да причају о стварима из своје отаџбине, поготово ако су још „свежи”, рекла сам му: „Причај ми мало о том вашем свецу.”

И пре него што је почео зимски распуст, учитељица мог шестогодишњег сина ми је предложила да прославимо српски Божић у њиховом одељењу. Учитељица је веома млада и пуна ентузијазма, рекла је да једва чека да сазна о томе како ми славимо свој Божић. Како се празник приближавао, много сам размишљала како да представим деци и учитељици тај празник. Покушавала сам да се сетим шта смо то ми радили за Божић кад смо били мали, потпуно заборавивши да ми нисмо ни славили тај празник, већ само Нову годину. Моја деца су била запрепашћена када су то сазнала. „Држава га је забранила”, рекла сам им. Сетила сам се старих српских заједница овде у Америци, у којима српски језик није опстао, али и даље постоји црква и негују се обичаји.

Решила сам да направим и однесем чесницу, деци ће сигурно бити занимљиво извлачење парица. Надам се да неће бити тужна ако не пронађу пару, мислила сам. Срећом, школа није превише политички коректна, не охрабрују преосетљивост код деце. Можда да однесем бадњак, и то је интересантан детаљ, то је српско божићно дрво. Као и сваке године, на Бадње вече сам отишла са децом у оближњи велики парк да потражимо бадњак. Нисмо успели да нађемо ниједну оборену грану, а ломљење или сеча нису долазили у обзир. Покупила сам храстово лишће са земље и касније га код куће лепила на гранчице. Није уопште лоше испало, многе је преварило.

Отишла сам на „Јутјуб” да погледам нешто од садржаја везаног за Божић. Најпре су се приказали видео-записи са прангијањем Срба по Америци, а то није баш прихватљиво за децу, поготово сада када се у Америци води оштра дебата о поседовању оружја. После сам пронашла нешто боље, неки стари видео, прилично лошег квалитета, али на енглеском, о прослави српског Божића широм света. 

На дан Божића сам отишла у синовљеву школу и деци смо приказали видео. Не могу да кажем да су га превише разумела, али су ипак била довољно мирна. Неколико пута су добацили како не могу да дочекају да пробају чесницу јер тако дивно мирише. Један дечко ме је упитао да ли је заиста у хлебу златник, пошто је то видео на видеу. Не, није, али смо ставили српски динар”, казала сам му. Уследило је ново питање: „А колико је то у доларима?”

Одржала сам деци кратко предавање „По чему је српски Божић другачији осим што касни”. Слављење Божића траје само два дана у Србији, Бадње вече и сам Божић. То није као у Америци, где прослава траје недељама пре Божића. У Србији људи посте шест недеља пре празника, тако да ту нема места за разне божићне журке на којима доминирају храна и пиће. Али зато, кад дође Божић, онда наступа величанствена гозба, печено прасе на ражњу, разни прилози, пите и салате, торте и колачи. И све је „homemade” и „from scratch”, што је начин припреме хране који је прилично нетипичан за америчко друштво. Цела породица учествује у прављењу хране и то су тренуци кад се чланови породице друже и повезују.

Српски Божић је више духовни догађај, мање празник где дајете и добијате поклоне. Срби су мање заинтересовани за поклоне, више за храну која се тог дана служи. На Бадње вече се пали бадњак, а некад то уме да буде величанствена ватра са многобројним варницама. Та идеја им се много допала.

Затим су деца села у клупе и онда сам ја ишла од једног до другог детета док су она ломила чесницу. Одељење је мало, чини га тек четрнаест првачића. Чесница је још увек била топла и деца су била веома узбуђена; домаћи хлеб није баш честа појава овде, мало је рећи да су уживала у њему. Ни колачи који су касније подељени нису успели да надмаше утисак који је на њих оставио хлеб. Шенон је освојила новчић, „lucky coin”, и толико је била узбуђена да се сва заруменела. Узвикнула је: „Oh, I wish I was Serbian!” (Што нисам Српкиња!) Друга девојчица је одговорила да она не би волела да буде Српкиња, јер то значи да нема чоколаде ни меса шест недеља због поста.

Мој син се тог дана осетио још више посебним што слави српски Божић. Када сам се враћала из школе са децом, на улици смо приметили породицу свечано обучену, руке су им биле пуне украсних кеса са поклонима. Сигурно су Руси, помислила сам, и били су. То је била искрица празничног расположења у сивилу зимског дана. Добро је, нисмо једини.

Ивана Лалицки, Балтимор, САД

(аутор блога „Со и бибер”)