Božić u emigraciji

Svi moji američki prijatelji znaju da ima nešto čudno u vezi sa našim Božićem – dolazi u januaru. „Ne, ne slavim Sveta tri kralja, nego srpska crkva ne prati novi kalendar, već stari, koji skoro dve nedelje kasni”, svaki put im objasnim.

Kao i većina naše emigracije, u danima oko Božića pomislim kako bi bilo lepo kad bi naša crkva odlučila da ne budemo mimo sveta. U pitanju je mnogo praktičnih razloga. Recimo, jelke: ne možete da ih kupite kasnije, jer nestanu, a opet, kad su u kući tako dugo, počnu da se raspadaju. Ipak, ni to nije toliko strašno koliko radni dan koji pada na Božić. Posle toliko neradnih dana u decembru, teško je pitati poslodavca za još jedan slobodan dan u januaru. Zatim, emigracija koja je bliže Srbiji ne može da proslavi Božić sa svojom familijom, već ih posećuju pre praznika. Suprotno nama odraslima, naša deca misle da smo mi zapravo veliki srećnici jer imamo dva Božića – to znači da našu kuću Deda Mraz posećuje dva puta.

Ovde, kad je naš Božić, nema svečane atmosfere, na ulicama se oseća umor od praznika koji su prošli. Čak i Grci, kojih ovde ima mnogo, slave ovaj praznik po novom kalendaru. Prošle godine sam se za Božić vozila u taksiju mister Okbabe, imigranta iz Eritreje čije sam usluge često koristila. Tako sam saznala da i njihova crkva slavi Božić baš kad i mi. Oboje smo se obradovali toj činjenici. U taksiju je bila mala ikona tamnoputog sveca. Znajući koliko imigranti vole da pričaju o stvarima iz svoje otadžbine, pogotovo ako su još „sveži”, rekla sam mu: „Pričaj mi malo o tom vašem svecu.”

I pre nego što je počeo zimski raspust, učiteljica mog šestogodišnjeg sina mi je predložila da proslavimo srpski Božić u njihovom odeljenju. Učiteljica je veoma mlada i puna entuzijazma, rekla je da jedva čeka da sazna o tome kako mi slavimo svoj Božić. Kako se praznik približavao, mnogo sam razmišljala kako da predstavim deci i učiteljici taj praznik. Pokušavala sam da se setim šta smo to mi radili za Božić kad smo bili mali, potpuno zaboravivši da mi nismo ni slavili taj praznik, već samo Novu godinu. Moja deca su bila zaprepašćena kada su to saznala. „Država ga je zabranila”, rekla sam im. Setila sam se starih srpskih zajednica ovde u Americi, u kojima srpski jezik nije opstao, ali i dalje postoji crkva i neguju se običaji.

Rešila sam da napravim i odnesem česnicu, deci će sigurno biti zanimljivo izvlačenje parica. Nadam se da neće biti tužna ako ne pronađu paru, mislila sam. Srećom, škola nije previše politički korektna, ne ohrabruju preosetljivost kod dece. Možda da odnesem badnjak, i to je interesantan detalj, to je srpsko božićno drvo. Kao i svake godine, na Badnje veče sam otišla sa decom u obližnji veliki park da potražimo badnjak. Nismo uspeli da nađemo nijednu oborenu granu, a lomljenje ili seča nisu dolazili u obzir. Pokupila sam hrastovo lišće sa zemlje i kasnije ga kod kuće lepila na grančice. Nije uopšte loše ispalo, mnoge je prevarilo.

Otišla sam na „Jutjub” da pogledam nešto od sadržaja vezanog za Božić. Najpre su se prikazali video-zapisi sa prangijanjem Srba po Americi, a to nije baš prihvatljivo za decu, pogotovo sada kada se u Americi vodi oštra debata o posedovanju oružja. Posle sam pronašla nešto bolje, neki stari video, prilično lošeg kvaliteta, ali na engleskom, o proslavi srpskog Božića širom sveta. 

Na dan Božića sam otišla u sinovljevu školu i deci smo prikazali video. Ne mogu da kažem da su ga previše razumela, ali su ipak bila dovoljno mirna. Nekoliko puta su dobacili kako ne mogu da dočekaju da probaju česnicu jer tako divno miriše. Jedan dečko me je upitao da li je zaista u hlebu zlatnik, pošto je to video na videu. Ne, nije, ali smo stavili srpski dinar”, kazala sam mu. Usledilo je novo pitanje: „A koliko je to u dolarima?”

Održala sam deci kratko predavanje „Po čemu je srpski Božić drugačiji osim što kasni”. Slavljenje Božića traje samo dva dana u Srbiji, Badnje veče i sam Božić. To nije kao u Americi, gde proslava traje nedeljama pre Božića. U Srbiji ljudi poste šest nedelja pre praznika, tako da tu nema mesta za razne božićne žurke na kojima dominiraju hrana i piće. Ali zato, kad dođe Božić, onda nastupa veličanstvena gozba, pečeno prase na ražnju, razni prilozi, pite i salate, torte i kolači. I sve je „homemade” i „from scratch”, što je način pripreme hrane koji je prilično netipičan za američko društvo. Cela porodica učestvuje u pravljenju hrane i to su trenuci kad se članovi porodice druže i povezuju.

Srpski Božić je više duhovni događaj, manje praznik gde dajete i dobijate poklone. Srbi su manje zainteresovani za poklone, više za hranu koja se tog dana služi. Na Badnje veče se pali badnjak, a nekad to ume da bude veličanstvena vatra sa mnogobrojnim varnicama. Ta ideja im se mnogo dopala.

Zatim su deca sela u klupe i onda sam ja išla od jednog do drugog deteta dok su ona lomila česnicu. Odeljenje je malo, čini ga tek četrnaest prvačića. Česnica je još uvek bila topla i deca su bila veoma uzbuđena; domaći hleb nije baš česta pojava ovde, malo je reći da su uživala u njemu. Ni kolači koji su kasnije podeljeni nisu uspeli da nadmaše utisak koji je na njih ostavio hleb. Šenon je osvojila novčić, „lucky coin”, i toliko je bila uzbuđena da se sva zarumenela. Uzviknula je: „Oh, I wish I was Serbian!” (Što nisam Srpkinja!) Druga devojčica je odgovorila da ona ne bi volela da bude Srpkinja, jer to znači da nema čokolade ni mesa šest nedelja zbog posta.

Moj sin se tog dana osetio još više posebnim što slavi srpski Božić. Kada sam se vraćala iz škole sa decom, na ulici smo primetili porodicu svečano obučenu, ruke su im bile pune ukrasnih kesa sa poklonima. Sigurno su Rusi, pomislila sam, i bili su. To je bila iskrica prazničnog raspoloženja u sivilu zimskog dana. Dobro je, nismo jedini.

Ivana Lalicki, Baltimor, SAD

(autor bloga „So i biber”)