Мирис потрошачке слободе

Радни је дан, ранојутарње активности обављамо ужурбано и уиграно. Помисао да се може закаснити на посао изазива благу језу, знојење и сушење уста. Знамо из искуства да нема оправдања која држе воду. Послодавци нам могу једном или два пута прогледати кроз прсте.

У ауту сам, имам довољно форе за све застоје, замке, радаре, мобилне трупе. Слушам јутарњи програм; саобраћај, вријеме, игре, најаве концерата, филмова, рекламе, музика, али никада са наших простора, што је мало необично с обзиром на бројност наших људи. Само у почетку сам се чудио томе, као и невјероватној веселост водитеља. Кад је ауто на оправци, користим градски превоз, потрошим дупло више времена, срећем ранораниоце, али ријетко насмијане ликове.

На Запад сам отишао непозван, из социјализма, остављајући академску титулу и положај. Нисам питао за цијену, било ми дојадило да други са мном глогиње млате. И данас, четврт вијека послије, већина нашег радно способног становништва сведена на просјачки штап; кад би могла, из цуга би оставила завичај, пријатеље и родбину, одрекла се свега светога и пошла стопама бројених печалбара. У очима нашег свијета, западна друштва су овоземаљски рај спрам наших очаја. Већ деценијама привлаче људе свих професија и доби.

Они који сломе све правне гране, чим ступе на слободно тло, исти трен стресају са себе све натоварене личне и колективне терете и заблуде, удахну примамљиви и опијајући мирис потрошачке слободе и посвећују се себи и своме раду; постају дијаспорни сретници. Тако растерећени, добијају неочекивани радни елан и животну радост. Нико више не сумња, не запиткује, не тамбура и не гусла. Лаћа се уграбљеног посла и учествује у полирању потрошачког сјаја.

Прегршт се фирми и послова накупило у моме радноме тефтеру. Приправник у провинцијском предузећу, које је попут „Титаника” потонуло са самоуправним друштвом, а онда дијаспора: прву капиталистичку петолетку проводим као полетни најамник код малог, пиљарског трговца. Слиједи друга, па трећа у фарма концерну, гдје сам производни, па магацински радник, вожња трамваја, социјални рад...

Све те петољетке биле су запржене непроспаваним ноћима и сталним образовањем, а сви успони и падови били су праћени разним епитетима.

Тако смо ми социјалистички пионири са села у средњим школама по чаршијама били сељаци, да би као студенти у већим градовима постајали провинцијалци, а завршавали као странци; неко у дијаспори, а неко међу својима.

Само се понекад сетим старих другара, са којим сам копао глисте по сеоским ђубриштима, играо историјске дербије у нижеразредним лигама, студирао, картао, у Студењаку одгледао мечеве југословенских екипа испијајући цистерне пива. Као примјере дотицања дна живота или када их усањам у немогућим ситуацијама.
Дијаспора је свијет за себе, различита, а опет слична по много чему.

Послије посла тркне се: доктору, зубару, механичару, на родитељски, дјечји тренинг, обаве ситне кућне поправке, испомоћ. Није добро у ова кризна времена напуштати посао, дангубити (криза је само друго име за патњу сиротиње), јер шта може помислити шеф (газду нико и зна). А изгледи да се нађе нешто боље равни су узгоју цвијећа у Сахари. Чврсто се држи врабац у руци јер су плави голубови одавно одлепршали без алибија.

У противном, док дијаспорни сретник може остати без посла, а то значи покупити прње, па на бројање и лајања на звијезде. Али, поштено говорећи, и шта је тих пола дана спрам времена који слободном човјеку остају на располагању? И шта онда са толиким временом? Још само да се скокне до продавнице и...

Послије вечере син и ја извлачимо шибице: краћа значи прање судова, јер жена пегла брдо веша, кћерка учи... и коначно могу одахнути душом својом.

Вијести не гледам због желуца. Расправе угледних стручњака иза којих су пуни дувари дебелих књига ко три даске двоцолке и њихове теорија о реформама, продуженом вијеку људи, клими прескачем из капацитетних разлога. Репортажу о медвједу из зоолошког врта којег је до сада посјетило стотине хиљада људи и који је доживио невиђену славу, постао познатији него све личности тога града, већ сам одгледао. 

Опет ћу прошетати по интернету и по милионити пута се увјерити да су – на истоку старе приче, а на западу ништа ново!

Добијам вечерашњи дуел против кечап генерације и тјешим га ријечима покојне мајке: „Мој синко! Иди у школу. Учи! Знање се тешко стиче, али ти га нико и никада не може узети! Мало ћеш шта моћи промијенити, али ћеш бар схватити о чему се ради. Срећа је да ништа није вјечно. И кад ти буде тешко, знај да има и теже.”

Ујутро су ме пробудиле птичице са мобилнога. Скокнуо сам на ноге лагане и снен и бунован посрнуо. Кажем жени да сам свашта преживио, али нисам знао да се човјек и у сну може напити. Погледа ме и рече: „Момак, велики је белај кад те остави цура и оде са ударником са радних акција, а ти разочаран сретнеш старо друштво.”

Смијали смо се уз грохот, искрено као заиграна дјеца.

А онда смо погледали на сат!

Иштван Ивановић, Висендорф