Сарајлије у Торонту

Живим у Канади од 1993, скоро четврт вијека. Дошли смо овдје на почетку рата, кад смо увидјели да нам у Сарајево нема повратка и да нигде другде у нашој бившој домовини за нас нема мјеста. Од првог тренутка у Канади се осјећамо као код куће. Завољели смо ову земљу, у којој влада ред, рад, толеранција, чистоћа и љубазност. Знамо ми да љубазност Канађана није увијек искрена, али нама то није ни важно, људи су учтиви, примили су нас  у своју земљу, пружили могућност да радимо оно за шта смо се школовали, омогућили да живимо нормалан живот и да се не осјећамо као странци, прихватили наш нагласак енглеског језика, ма како изражајан био.

Шта друго можемо пожељети?

Овдје има људи из цијелог свијета. Кажу да је Торонто најмултикултурнији град на свијету. Кад дођеш овдје, онда тек схватиш како си мален, како си само један од милиона људи који овдје долазе да нађу своје мјесто под сунцем. Како да учиниш да те неко примјети и да ти да шансу да покажеш шта знаш? Како да се издвојиш из те масе, у којој су већина високо едуковани људи, али који овдје још ништа не значе? Уз све друге компоненте почетног културног шока (нема ни једног папирића на улици, никога не смијеш додирнути стојећи у реду или возећи се у аутобусу, строго поштовање саобраћајних правила, нема трубљења кад изгубиш стрпљење у вожњи), спознаја о властитој величини и важности, или боље рећи маленкости и неважности, јесте нешто што је у почетку најтеже прихватити.

Али с временом, кад стекнеш мало самопоуздања, кад видиш колико у реалности знаш и колико можеш, човјек се врати у нормалу и свијест о сопственом идентитету се рехабилитује. Овдје се ради много и дуго, живот је стресан и испуњен, године пролазе у тој трци да нешто стигнеш и постигнеш, а онда одједном схватиш да имаш 50 и неку и да су твоје најбоље године иза тебе. Гдје су прошле, тако ми недостају…. Још увијек гледам у себи неку младу особу, и кад сам сама и кад сам у друштву, не могу да вјерујем да неко у мени види средовјечну или старију жену. Много тога смо мој супруг и ја претурили преко главе у ових двадесетак година: наћи посао, напредовати на послу, уклопити се у овђашњи пословни капиталистички систем са својом емотивном словенском и, у основи, социјалистичком душом, купити, опремити и отплаћивати кућу, аутомобиле, путовања, подићи дијете на најбољи начин, омогућити јој да иде у добре школе, да се бави активностима које воли, довести родитеље из Сарајева овдје, бринути се о њима до данашњег дана, проћи с њима кроз све њихове битке, са језиком, губитком свега што су стекли, са новом културом, новцем, болестима, познаницима, смрћу…. Огромна је то одговорност за пар младих (и сада не тако младих) људи, није ни чудо да је 20 и нека година прошла као дланом о длан.

Иако и данас мислимо да је долазак у Канаду био најбољи потез који смо, у тадашњим околностима, могли направити, и иако смо у бити веома срећни и поносни на живот који смо овдје изградили, често се сјетимо других, далеких времена, када смо у предратном Сарајеву живјели своје најљепше године, када смо у рано јутро јели вруће кифле из пекаре на Башчаршији и переце из киоска код Прве гимназије, кад смо се свако вече састајали на Клупи или код Ченге, када смо се требевићком жичаром пењали на планину и одозго се дивили љепоти нашег града, када смо у зимске дане мирисали печено кестење на Васе Мискина, док нас је густи сарајевски смог штипао за очи и нос. Интересантно је који те детаљи највише сјећају на прошлост, на бившу домовину и родни град, доносећи ријеку суза прије него што се успијеш снаћи. То никад није књига, или филм, или фотографија, него увијек неки познати мирис (печени кестен или зимски смог) или пак звук пјесме коју дуго ниси чуо. Наш живот у Сарајеву сада ми се чини као неки диван, безбрижан сан, удомљен у лијепе пастелне боје и пријатне мирисе, заокружен топлим осјећајем сигурности и задовољства. Иако нисмо имали много, било је некако довољно и добро. Сада читамо новине и портале и пратимо шта се тамо догађа. Не свиђа нам се то што видимо и чујемо, то су сада неке друге земље, нама стране, са менталитетима и стандардима које ми не разумијемо. Зато смо одлучили да своје Сарајево задржимо у сјећању онаквим какво је некад било, одатле нам га нико не може узети. И да у души још чувамо Југославију, мада смо сасвим свјесни да ни ње већ дуго више нема. 

Весна

Торонто, Канада