Уторак, 09.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.04	117.74	117.39
	101.37	101.98	101.67
	127.16	127.93	127.54

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: мухарем баздуљ

Колумнисти

16.03.2017 у 08:00

Пристојност, психологија и политика

У последњих десетак година, свака средина марта, односно свака годишњица атентата на Зорана Ђинђића, прилика је за подсећање на пропуштене прилике Србије. Бриљантан интелектуалац и политичар, убијен тек неколико месеци након свог педесетог рођендана, Ђинђић је остао запамћен као симбол неке боље и прогресивније Србије. Ова година, међутим, нарочито време непосредно уочи председничких избора, добра је прилика за подсећање на још једног човека који је можда још директније и интензивније него Ђинђић достојан симбол неке боље и прогресивније Србије. И он је као интелектуалац био бриљантан, вероватно и дојмљивији од Ђинђића. Као политичар није имао прилике да се докаже. И њему је, наиме, последњи рођендан који је доживео био педесети, мада је умро природном смрћу. Мислим, наравно, на Ивана

Колумнисти

16.02.2017 у 08:15

Ко не полуди тај није нормалан

Гостујући у програму телевизије којој гласнији део овдашње јавности тепа да је најнезависнија и најпрофесионалнија, цењени новинар угледног дневног листа изјављује како ће резултат извесног кандидата на председничким изборима бити „барометар нормалности ове земље“ односно да ће „проценат гласова који дотични кандидат добије говорити да је у том проценту наша земља нормална“. Не волим новинске текстове у којима се говори у алузијама и где се не наводе имена личности, медија и институција, али овде свесно правим изузетак, јер у овом случају заиста вреди оно латинско „nomina sunt odiosa“. Атмосфера уочи председничких избора који заправо још увек нису ни расписани већ је одвише ужарена и напета те се сваки покушај принципијелног осврта на неку друштвену нуспојаву у њиховом контексту сматра

Колумнисти

22.12.2016 у 08:15

Алепо и Владимир Владимирович

Година на измаку, кад је о књижевности реч, у целом свету је била у знаку четиристоте годишњице Шекспирове смрти. Година пред нама нема тако јаку јубиларну књижевну годишњицу. Истини за вољу, 2017. пада 350. годишњица рођења Џонатана Свифта, али успркос глобалној слави „Гуливерових путовања“ овде не треба очекивати шекспировски гламур. Ако се, међутим, остваре прогнозе о стратешком савезништву Трампа и Путина, односно о ренесанси пријатељства Америке и Русије, то можда скрене додатну пажњу на четрдесету годишњицу смрти Владимира Владимировича Набокова. Да, Владимир Владимирович из наслова овог текста није Путин, него је Набоков. Председник и писац деле, наиме, и име и патроним. А писац Владимир Владимирович Набоков амблематска је фигура која подједнако припада и руској и америчкој

Колумнисти

24.11.2016 у 08:15

Емпирија узвраћа ударац

Чак и кад би се оствариле најзлогукије бојазни и песимистичне прогнозе и пророчанства кад је реч о предстојећем мандату Доналда Трампа, човеку би се могло учинити да то и није превелика штета, ако је такво што било услов да се толико пластично демонстрира беда доминантне интелектуалне моде на Западу, као и у овдашњим сврачијим закутцима. Начин на који се инсинуирало да је сваки потенцијални Трампов гласач морална наказа и ретард, уз истовремено обожавање Хилари Клинтон, упркос рутинским резервама, био је увредљив за здрав разум. Јер ваљда и нема Трамповог гласача који није дубоко свестан колико је овај крвав испод коже. Само што ови избори нису били референдум о томе колико је Трамп добар, јер су били плебисцит о томе колико је његова противкандидаткиња лоша. Историјско

Колумнисти

29.09.2016 у 08:15

Време беса и подсмеха

Говорио сам пре неколико месеци на промоцији „Напредне књиге” Драгољуба Жарковића па сам, желећи да изразим комплимент аутору, приметио како је његова критика Александра Вучића тим драгоценија због чињенице да је више артикулисана него бесна, те сам парафразирао једну мисао историчара Тимотија Снајдера, који је, пишући о левичарским интелектуалцима с краја деветнаестог века, забележио да су они били истовремено бесни и артикулисани, што је данас, како он каже, велика реткост јер су савремени публицисти и јавни интелектуалци у великој већини или бесни или артикулисани, а готово никад и једно и друго. На моје изненађење, велики део остатка промоције претворио се у полемику са Снајдеровом тезом, коју сам парафразирао, па се у неколико монолога бранило „право на бес”, а преферирање

Колумнисти

01.09.2016 у 08:15

Мермерна паника

Диван је летњи дан, шеткам се по Риму, тачније парком уз Вилу Боргезе и тражим Његоша. Каквог сад Његоша? Споменик Његошу. На мапи сам лепо видео да у том великом парку, уз споменике Ахмеду Шавкију, Симону Боливару, Виктору Игоу, Фирдусију, Александру Пушкину, Инки Гарсиласу де ла Веги, Низамију Ганџавију, Гетеу и инима – постоји и споменик Његошу. Напослетку, пронађем споменик. Реч је о копији статуе Сретана Стојановића, коју је Риму 2005. поклонила Влада Црне Горе. Као што су неке друге међу споменутим и неспоменутим споменицима донирале владе Колумбије, Перуа и Азербејџана, односно градске управе Каира, Техерана или Москве. Имам у Риму знанце из књижевних, новинарских, публицистичких кругова, па им кажем: „Благо вама! Какве генијалне теме имате за критичке колумне, какве шлагворте

Колумнисти

04.08.2016 у 08:15

Човек који је убио Либертија Валанса

Лупи пре недељу-две Александар Вулин велику глупост у најмлађем српском недељнику и остаде жив. Шта је рекао? Ево дословног цитата: „Срби су једини народ на свету који детету даје име по слободи, највећој вредности.” Оваква врста мегаломанских мистификација, за какве је ужасно лако доказати да су пресна лаж, никада Србима није донела ништа добро, а ова конкретна неистина као да долази директно из фазе „Слободане, име поносито”. Не мора човек поштено ни да се потруди да демантује Вулина, довољно је да се сети англоамеричког имена Либерти, које се даје и дечацима и девојчицама, а означава управо слободу. И подсети ме тако Вулин на један од најбољих филмова у историји седме уметности – „Човек који је убио Либертија Валанса” Џона Форда. Филм је то о настанку политичке заједнице, изузетно

Колумнисти

07.07.2016 у 08:15

Ко је обрао бостан

Лубеница некада није ни било осим у августу. Усмена анонимна народна генијалност ономад је сковала и риму „лубеница па учитељица” с циљем да без сувишне сентименталности варира емоцију коју је грчки нобеловац Одисеј Елити незаборавно изразио стихом „Прва кап кише убила је лето”. Неће проћи дуго након што се наједемо лубенице, а већ ће доћи време да се пође у школу, тако је то некако изгледало крајем прошлог века. Времена се, међутим, мењају. Данашња деца једу лубенице и пре него што поштено забораве учитељице из претходне школске године. Педесетпетогодишњи Владан Маринковић продавао је тако лубенице на Видиковачкој пијаци у Београду већ крајем јуна. Као што је познато, двадесет деветог јуна у раним поподневним сатима припадници Комуналне полиције легитимисали су продавца лубеница јер

Колумнисти

09.06.2016 у 08:15

Интермецо

Кад смо били деца, кад су на телевизији постојала само два програма, највише смо мрзели „интермецо”. Тако су се називали бизарни садржаји креирани због потребе да се попуне рупе у програму. Интермецо би се обично састојао из низа смирујућих инсерата из природе (река тече, ждралови лете, сунце залази) праћених звучном кулисом озбиљне музике. Етимолошки, „интермецо” је „нешто између”, а историјски је реч о краткој, самосталној и обично забавној драмској представи која се играла између чинова дужег комада или опере. Гледајући нови сазив Народне скупштине, човеку је тешко да не помисли како је цео период између октобра 2000. и маја 2012. године у новијој историји Србије заправо био интермецо. У том контексту скоро пророчански звуче речи Војислава Шешеља изговорене деветог марта (од свих

Уводник

02.06.2016 у 22:00

Ђилас

Да је жив, Милован Ђилас би сутра прославио стотину и пети рођендан. Дело му је, међутим, живо, да живље не може бити. У Београду је управо објављена књига „Писма из затвора”, а у последњем броју једног од глобално највибрантнијих интелектуалних часописа „Лондон ривју оф букс” публикован је есеј историчара Томаса Минија о рецентном новом издању Ђиласових „Разговора са Стаљином” на енглеском језику. Кад из данашње перспективе посматрамо Ђиласа чини нам се заправо да живимо у епохи патуљака. Кроз Ђиласов живот ломило се двадесето столеће, а он је у светској историји актер и субјекат, не пуки посматрач и марионета. Отиснути се у живот из Подбишћа код Мојковца, а онда с једва навршених тридесет и пет година разговарати на равној нози с најмоћнијим човеком на планети, то делује као

Претходна Следећа

1
2
3
4

Почетна / Тагови

09.06.2026 у 10:28

Ангола чврсто уз Србију по питању Косова и Метохије

09.06.2026 у 10:27

Александар Вучић дочекао председника Анголе уз највише почасти

09.06.2026 у 10:27

Цена нафте пала након обуставе напада на Блиском истоку

09.06.2026 у 10:24

Најављено суђење бившој градоначелници Ниша

09.06.2026 у 10:21

Новој Вароши 10 милиона динара кроз конкурс „Градови у фокусу“

09.06.2026 у 10:13

Шапић: Подела бесплатних картица за базене почиње 10. јуна