Субота, 20.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.05	117.75	117.4
	102.44	103.06	102.75
	126.63	127.4	127.01

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: писци

Ризница

05.04.2016 у 13:57

Бајрон у Синтри

Идући за Синтру Бајрон се поречкао са друштвом. Нису могли да се сложе којим путем треба да се врате. Њега је нарочито љутило што у оваквим случајевима види увек, по очима своје послуге, да она не одобрава њему него његовом противнику. Чим су прошли капију парка, он је пустио друштво. Била је недеља. Чула се свирка однекуд. Да би издувао срџбу, претрчавао је басамаке одмахујући оном краћом, ромом ногом и заборављајући да изгледа смешан кад трчи. Пред њим су се отварале све нове терасе, све нови путеви и све шири видик: дванаест миља зелене равнице уоквирене појасом мора и бескрајем неба. Није осећао напор. Чинило му се не да се пење него да расте. Нигде жива створа. Ни птице није било. Мислио је: најпосле, ево једна земља у којој је самоћа весела! Хитајући тим стазама урезаним у

Ризница

05.04.2016 у 13:49

Сусрет са земљаком

Утегнут у потијесан шињел, лица дјечачки једра и црвена, и блага, понешто сјетна погледа човјека добричине, стрпљиво корача жандарм Илија Рашета тамо-овамо једном живом београдском улицом. Читаво по подне росила је ситна и невидљива киша прољетна и са још неразвијених мрких пупова младих кестенова на увици тротоара откинула би се покаткад крупна свијетла кап и то би Илију, ни сам није знао зашто, потсећало на његов крај, његове козе и оријетке кржљаве личке шикаре орошене топлом прољетном кишом. Тренутно би га, попут свијетла угодна вала, прелила далека успомена, али би се опет брзо тргнуо (треба пажљиво пазити на ред, а не около блејати и спавати!) и настојао да лицу даде службен и строг израз што му никако није полазило како треба за руком и он се чудом чудио и дивио како то онај његов

Култура

06.04.2016 у 08:05

Мостар је и даље у коми

„Ја сам изгубио младост. Након свега, једино то још рачунам. У доби од непуних осамнаест година, нашао сам се у рову”, пише у свом роману, својеврсном породичном албуму „Боја земље” (Лагуна) Елведин Незировић (1976), писац из Мостара. Незировић без горчине говори о болним чињеницама рата, као о појави која се десила и оставила свој траг, а своје успомене претаче у боју земље, родне груде, у коју се стапају ликови његових сродника, деда и бака, стричева, ујака. Пре свих ту је његов прерано преминули отац, који недостаје у сваком делу мира и рата. Кроз животе људи васкрсава некадашња домовина, у којој су дојучерашњи комунисти напрасно постали заклети католици, муслимани и православци, те идеја о идентитету и животу...Још од ратних дана, носили сте ову књигу у себи, а настала је тек сада. Да

Култура

23.03.2016 у 18:27

Ршумовићу Повеља „Наиса”

Ниш – Прва два дана ове седмице Ниш је био стециште данас најбољих и најпопуларнијих стваралаца у домаћој књижевности за децу и младе. Окупио их је фестивал писаца за децу и младих литерата и ликовњака. Домаћин фестивала је, већ осам година заредом, градска општина „Медијана”. Средишни догађај фестивала било је уручивање тек установљеног признања за успешно и дуго трајање у стварању за децу, Повеље „Наиса”, првом добитнику Љубивоју Ршумовићу у Народном позоришту. Уручио му га је домаћин фестивала, председник општине „Медијана” Зоран Стојановић. Лауреату су, по његовом признању, незаборавних сат и пô, приредила деца, својим маштовитом игром, и двадесетак песника, говорећи стихове из његових бројних збирки. Овим су обележена два песникова јубилеја – 60 година од прве објављене песме и

Ризница

12.03.2016 у 21:12

Шта то, због чега то?

Проводили смо лето под Авалом. Ја сам ишао по цео дан кроз напуштене топионице живе и био на високим гранама кестенова и букви. Са узбуђењем гледао сам у гнезда. Имао сам пријатеља који су ми, разапети између грања, поверавали тајне природе. У вече сам се враћао преко пољана, и нисам могао вечерати, толико сам био надут од трњина, купина и опорих крушака. Али једнога вечера, газећи кроз мочварну ливаду, имао сам одједном осећање као да сам схватио колики је значај тих топионица, брежуљака, храстова и птица, и колики је значај што сам ја баш међ њима. У ствари нисам ни био сасвим свестан тога осећања: у мени само као да се нешто обзнанило. Ја сам сео на први камен и плакао гласније но да ме је неко истукао. Нисам био ни мало несрећан а плакао сам најврелијим сузама. Две године

Ризница

12.03.2016 у 20:58

Вечити пољубац

Изненада, без икаква повода у години дана, а некада у две и три године, тек морао би једном да снива тај сан. У приземној и широкој соби а застртој већ олињалим ћилимовима и јастуцима, лежи. Али не као дете, некада, него као сада, у годинама, готово стар. Само као некада осећа како су на њ набацане старе колије које су мирисале на бурмут и на масан задах од дугог ношења. У соби је потпун мрак, а осећа како је и тамо у кујни мрачно и пусто. Пуст је био и горњи спрат; одаје, балкон; пусто двориште, башта. Исто онако пусто као што је знао да су и све околне куће одавно пусте од изумрлих комшија. Осећа како миришу плоче у трему, како суве, већ црне греде једва држе на себи горњи напукли и трули спрат. Једино са усахле чесме последња кап, мада није зима, као да се замрзла и остала на

Ризница

06.03.2016 у 13:56

Игуман и хаџија

Целе године манастиру стижу из села поклони. За завет се шаљу козе. За молитву се дотерују јагањци и овце. Где је у кући велика туга или ретка нека радост, оданде се зна довести који пут говече. Но ипак су, већ одавно, и стаје и тор празни. Залуд сељаци враћају по трипут поклон манастиру. Не прође ни недеља, а говечета ево натраг. Утекне. Игуман, отац Макарије, да излуди због тога. Он је био кафеџија у овом истом манастиру, пре тридесет година. Свиђао му се онда монашки живот: мало посла, много јела, пића на претек, а може се и златна пара оставити у сандук. Сад види да није баш сасвим тако: има ту и брига. Ето, стар је, и воли да легне, мало, после ручка. Млађима нареди шта да раде, а сам се извали на сећију. Срче кафу, дими, дрема, мисли шта би вечерао и која банка у вароши даје већи

Ризница

06.03.2016 у 13:44

Љубав на немачком

Наш земљак Петровић, потајни, тихи авантуриста, сневаше још од прве младости да доживи љубав на страном језику. Волети се на српском већ му се досадило. Хтео је да упозна жену, девојку, која не зна ни да постоји на кугли земљиној Ваљево, ни да је Душанов Законик важан културни споменик на Балкану. Жену сасвим новога мозга и срца, па да је испитује као тек пронађени континент. И потом, мада је по срцу био милостив, сневао је да му први син буде ванбрачан, и да то своје полусрпско дете само по слици упозна и тек покаткад за њим уздахне. У ноћ би измишљао љубавне фразе на француском, на немачком. И немачки му се некако згоднији чинио. „Како ли се смеши у заносу Немица, Бечлика, како ли руку стеже, да ли рамена и нос кокетно држи“, питао се узбуђено он. Најзад, кад би одлучено да иде у

Друштво

02.03.2016 у 14:50

Љиљана Пекић: Заслужен шамар демократама

То што је споменик Бориславу Пекићу данас открио лидер СНС Александар Вучић сам писац би сматрао „заслуженим шамаром демократама”, уверена је Пекићева супруга Љиљана. На сајту borislavpekic.com, наиме, један од посетилаца поставио је питање Љиљани Пекић шта би писац мислио о томе што му споменик открива Александар Вучић. „Мислим да би рекао да је шамар који је овим гестом додељен демократима заслужен”, одговорила је Љиљана Пекић. Она је подсетила да је ДС на власти на Врачару 22 године, практично од смрти Пекића, а да су у Србији били на власти 12 година, те да је било довољно времена да се неко присети да ода почаст. „Он није био особа која је то очекивала, али ја јесам”, написала је Љиљана Пекић, преноси Танјуг. Одговарајући на оцену посетиоца да она данас учествује у

Култура

02.03.2016 у 13:58

Откривен споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу

Књижевнику Бориславу Пекићу откривен је данас споменик на Цветном тргу у Београду, у присуству његове супруге Љиљане и поштовалаца, и уз поруку премијера Александра Вучића да нас је велики писац научио љубави према својој земљи, „волећи је много више од онога колико је она њега мучила”. Пекић нам је оставио прогањајући осећај дуга према сопственој земљи, додао је Вучић и оценио да је неважно ко му подиже споменик, већ да „му покажемо шта смо и колико смо од њега научили”. Вучић је посебно захвалио супрузи писца Љиљани Пекић на храбрости и истрајности, истакавши да је лично поносан што присуствује откривању споменика, као и да је то за њега велика част. Част, јер, додао је, поштује Пекића и његово дело, а поносан је, како је навео, јер је председник владе у тренутку када се

Претходна Следећа

Почетна / Тагови

20.06.2026 у 09:20

Зубићева зауставила Доминикану

20.06.2026 у 09:14

Годишњица страдања браће Симић на својој земљи, коју нису желели да напусте

20.06.2026 у 09:09

Један голман трагичар, други јунак

20.06.2026 у 09:07

Зеленски дао ултиматум Лукашенку: Имате недељу дана

20.06.2026 у 09:00

План за Аутокоманду постао оправдање за 15. март

20.06.2026 у 09:00

Данас почиње купалишна сезона на Ади Циганлији