Петак, 19.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Таг: језик

11.11.2015 у 08:15
У два-три на­пи­са об­ја­вље­на у овој ру­бри­ци из пе­ра ком­пе­тент­них по­зна­ва­ла­ца про­бле­ма­ти­ке те­ма је пи­сме­ност, од­но­сно не­пи­сме­ност код нас. Ауто­ри су скеп­тич­ни у по­гле­ду да­љег уна­пре­ђе­ња, па чак и одр­жа­ња са­да­шњег ни­воа пи­сме­но­сти срп­ског на­ро­да. Љу­ди се из­гле­да ми­ре са не­пи­сме­но­шћу, као и уоп­ште са не­кул­ту­ром као ду­хов­ним ста­њем код нас. На сва­ком ко­ра­ку чо­век је су­о­чен са при­ме­ри­ма ја­ва­шлу­ка, не­бри­ге, не­ма­ра, те ба­ха­то­сти у по­на­ша­њу и дру­гих зна­ко­ва мен­тал­не де­пре­си­је, асо­ци­јал­но­сти, мо­рал­ног им­бе­ци­ли­зма итд. Ни у је­зи­ку се не оче­ку­је ни­шта бо­љи од­нос пре­ма ре­ду и ра­ди­но­сти.   „Не­пи­сме­ност и по­лу­пи­сме­ност” – упо­зо­ра­ва проф. В. Бр­бо­рић – „да­нас је ви­ше не­го очи­глед­на, али је све ма­ње оних ко­ји­ма то сме­та.“ На пр­ви по­глед чуд­но је да на­род са нај­лак­шим пра­во­пи­сом на све­ту има те­шко­ћа са пи­сме­но­шћу. Је­дан од за­кљу­ча­ка био би – и је­сте у тек­сто­ви­ма о ко­ји­ма је реч – да је на­ше школ­ство та­ко сла­бо и не­у­ре­ђе­но да по­ла­зни­ци не до­би­ја­ју ни­ка­ква ква­ли­тет­на зна­ња, па ни она ко­ја се ти­чу еле­мен­тар­не пи­сме­но­сти. Бр­бо­ри­ће­ва ис­тра­жи­ва­ња, на­жа­лост, не­по­бит­но по­ка­зу­ју да школ­ски си­стем и ни­је да­ле­ко од ово­га што ус­твр­ди­смо. Учи­те­љи, па чак и на­став­ни­ци је­зи­ка, ни­су до­вољ­но до­бро обра­зо­ва­ни за ду­жно­сти ко­је оба­вља­ју. У си­ту­а­ци­ји ка­да се са ку­пље­ном ди­пло­мом и до­брим ве­за­ма си­гур­ни­је до­би­ја ме­сто у шко­ли не­го са до­брим пре­по­ру­ка­ма про­фе­со­ра сим­бо­ли­зо­ва­ним у оце­на­ма у ин­дек­су – ни­ка­кав се бо­љи­так не мо­же оче­ки­ва­ти ни у ско­рој бу­дућ­но­сти.   „Ве­ћи­на љу­ди” – пи­ше проф. Р. Дра­ги­ће­вић – „же­ли да се из­ра­жа­ва у скла­ду са нор­мом ма­тер­њег је­зи­ка, јер је не­го­ван је­зич­ки из­раз од­у­век био огле­да­ло обра­зо­ва­но­сти и пре­сти­жа.“ И да­ље: „Љу­ди се тру­де да уна­пре­ђу­ју сво­ју је­зич­ку кул­ту­ру и тај про­цес се на­ста­вља и на­кон за­вр­ше­ног шко­ло­ва­ња. Ни­ко од нас ни­је до­вољ­но је­зич­ки обра­зо­ван да не би мо­гао и да­ље ра­ди­ти на уна­пре­ђи­ва­њу сво­је је­зич­ке кул­ту­ре, јер је са­вр­шен је­зич­ки из­раз не­до­сти­жни иде­ал.“ Сва­ка­ко, шко­ла је са­мо је­дан од об­ли­ка сти­ца­ња зна­ња и спо­соб­но­сти људ­ских. Ни­су уза­луд ста­ри­ји гра­ма­ти­ча­ри пре­по­ру­чи­ва­ли да се чи­та­ју до­бра књи­жев­на де­ла, јер је у њи­ма, сем сли­ке жи­во­та, са­др­жан и нај­у­зор­ни­ји је­зик сва­ког на­ро­да. Онај ко­га при­вла­чи и уз­бу­ђу­је књи­жев­ност, не мо­же про­ћи ни ми­мо је­зи­ка ко­јим је она пи­са­на. Та­ко се сти­че и (што би ре­кли ста­ри) „угла­ђа­ва” и је­зик по­је­дин­ца.  Но ва­ља се се­ти­ти да ни­су сви скло­ни чи­та­њу и слу­ша­њу ле­пе ре­чи, ни­ти их за­ни­ма да се упо­зна­ју са ви­шим об­ли­ци­ма би­ло прак­тич­ног би­ло ду­хов­ног жи­во­та. Та­кви по­је­дин­ци вр­ло ра­до по­се­жу за кри­ти­ком и не­ги­ра­њем све­га што је из­над њи­хо­вог сто­ма­ка. Кул­ту­ра, чак и у нај­е­ле­мен­тар­ни­јим ви­до­ви­ма, њи­ма је стра­на. Леп ма­нир и из­раз ни­је им до­вољ­но јак да по­ни­зе са­го­вор­ни­ка или уз­диг­ну се­бе, да да­ју из­ра­за за­до­вољ­ству због си­то­сти и ви­со­ког на­по­на те­ле­сне сна­ге. Угла­ђен го­вор до­жи­вља­ва­ју као сла­бост, а до­те­ран на­чин пи­са­ња – као не­по­треб­но ро­бо­ва­ње дог­ми. „Мно­го ко­ри­сни­ка дру­штве­них мре­жа” – опо­ми­ње Р. Мар­ко­вић – „не­ма ни еле­мен­тар­ну је­зич­ку кул­ту­ру. Уме­сто да се по­тру­де да је стек­ну или уна­пре­де, они се за­ла­жу за пра­ва не­пи­сме­них...“  „Пре­ја­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти”, оштро про­те­сту­је М. Да­ној­лић. „На­уч­не и про­свет­не уста­но­ве по­вла­че се пред не­зна­ли­ца­ма или су па­ле под њи­хо­ву власт.“ И не са­мо то, не­го је не­зна­лач­ка и иг­но­рант­ска ру­ка по­се­гла да ин­сти­ту­ци­о­нал­но уни­шти шко­лу и на­у­ку, ба­цив­ши је под оп­шти ки­шо­бран ко­руп­ци­је и не­по­ти­зма. Док ми ја­ди­ку­је­мо над суд­би­ном на­у­ке и кул­ту­ре, на­уч­не и про­свет­не уста­но­ве пу­не се не­спо­соб­ни­ма и не­до­у­че­ни­ма, ко­ји све ви­ше ди­жу гла­ву и пре­у­зи­ма­ју власт (По­зна­јем ди­рек­то­ра шко­ле ко­ји исме­ва за­кон про­да­ју­ћи рад­на ме­ста у сво­јој шко­ли за до­бре па­ре, и чак по­ма­жу­ћи пла­ти­ша­ма да ку­пе ди­пло­ме. По­зна­јем мла­дог чо­ве­ка, на дру­гој стра­ни, ко­ји се за­ре­као да ће сте­ћи ди­пло­му не про­чи­тав­ши ни је­дан је­ди­ни ред из про­пи­са­не струч­не ли­те­ра­ту­ре, ни­ти по­се­тив­ши и је­дан час пре­да­ва­ња.)  Шта у та­квим при­ли­ка­ма ва­ља да чи­ни не­ка­да ви­ђен, а да­нас по­ни­жен и на мар­ги­не са­те­ран гра­ма­ти­чар и је­зич­ки нор­ма­ти­ви­ста? Да ли да се пре­да и да чи­сто фор­мал­но, ло­ве­ћи хо­но­ра­ре, „про­пи­су­је” пи­шу­ћи не­ком­пен­тент­не уџ­бе­ни­ке је­зи­ка и ком­пли­ко­ва­не и не­чи­тљи­ве пра­во­пи­сне при­руч­ни­ке – ка­кви ко­ла­ју по књи­жа­ра­ма и пу­не и она­ко пре­пу­не деч­је тор­бе па­пи­ри­ма ко­је ма­ли­ша­ни, при­ти­сну­ти де­се­ти­на­ма ки­ло­гра­ма па­пи­ра, че­сти­то и не гле­да­ју – нај­ви­ше за­то што им се не ну­де у ко­ли­чи­на­ма ко­је је мо­гу­ће са­вла­да­ти?  Оно што нај­хит­ни­је ва­ља учи­ни­ти је­сте кон­ци­пи­ра­ти про­гра­ме и из­ра­ди­ти уџ­бе­ни­ке и при­руч­ни­ке ко­ји при­сто­је љу­ди­ма, а не ди­но­са­у­ру­си­ма...  Ов­де на пр­вом ме­сту ми­слим на пра­во­пис, ко­ји за са­да на не­ко­ли­ко сто­ти­на стра­ни­ца ну­ди хи­ља­де пра­ви­ла ко­је ни­ко жив не мо­же, а ни­ко па­ме­тан не­ће да учи на­па­мет. Ва­ља се да­кле са ди­но­са­у­ру­ског вра­ти­ти на пра­во­пис нај­лак­ши на све­ту, ка­ко га је за­ми­слио и у на­сле­ђе оста­вио ге­ни­јал­ни Вук, а ко­ји су бу­квал­но упро­па­сти­ли „уче­ни” про­фе­со­ри утр­ку­ју­ћи се ко ће се сна­жни­је на­мет­ну­ти све­ту сво­јим го­ле­мим „зна­њем”. *Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (у пен­зи­ји)
09.11.2015 у 09:05
По­јам фе­ми­ни­зам се обич­но узи­ма као ску­пи­на иде­о­ло­ги­ја и по­ли­тич­ких по­кре­та ко­ји се бо­ре за по­бољ­ша­ње по­ло­жа­ја же­на у дру­штву, а про­кла­мо­ва­ни циљ ве­ћи­не та­квих по­кре­та је из­јед­на­ча­ва­ње пра­ва же­на с пра­ви­ма му­шка­ра­ца. Да би се циљ по­сти­гао, схва­ти­ло се да је по­треб­но пре­по­зна­ти узро­ке и де­ло­ва­ти на њих, па се та­ко не­ка­ко до­шло и до је­зи­ка.   Пре­ма пој­му пол („му­шко” и „жен­ско”) нај­пре је кон­стру­и­сан по­јам род – из­раз схва­та­ња да лич­ни „до­жи­вљај по­је­дин­ца као му­шкар­ца или же­не“ мо­же али „не мо­ра ко­ре­спон­ди­ра­ти с ње­го­вим ак­ту­ел­ним би­о­ло­шким по­лом“. То је омо­гу­ћи­ло да се под окри­љем бри­ге за „род­ну рав­но­прав­ност“ да­нас ви­ше бри­не о по­ло­жа­ју по­је­ди­них „ро­до­ва“ (нпр. хо­мо­сек­су­а­ла­ца) не­го о истин­ској рав­но­прав­но­сти по­ло­ва. Та­ко схва­ћен „род“ је не­спо­јив, нпр. с ро­дом у ло­ги­ци (хи­је­рар­хиј­ски нај­ви­ше кла­се, иза ко­јих сле­де вр­сте, под­вр­сте итд.), али је спо­јив с ро­дом у гра­ма­ти­ци. Ста­ро по­ве­зи­ва­ње по­ла и ро­да у гра­ма­ти­ци (уп. тер­ми­не гра­ма­тич­ки и при­род­ни род) по­го­до­ва­ло је схва­та­њу да је­зик „мо­же да од­ра­жа­ва и по­др­жа­ва ста­во­ве дру­штва о му­шкар­ци­ма и же­на­ма“ (Д. Кри­стал), те и да до­ми­на­ци­ја му­шка­ра­ца у дру­штву мо­же би­ти по­ве­за­на с до­ми­на­ци­јом му­шког ро­да у гра­ма­ти­ци.  На ме­ти лин­гви­ста-фе­ми­ни­ста на­шли су се на­зи­ви ли­ца по зва­њу, за­ни­ма­њу, уло­зи или де­лат­но­сти (на­да­ље: зва­ње) у мно­гим је­зи­ци­ма, али с не­јед­на­ком ис­трај­но­шћу. Док су фе­ми­ни­стич­ки опи­ти с ен­гле­ским је­зи­ком тра­ја­ли вр­ло крат­ко и би­ли усме­ре­ни на от­кла­ња­ње „је­зич­ког сек­си­зма“ као мо­гу­ће по­др­шке до­ми­на­ци­ји му­шка­ра­ца у дру­штву (тра­же­но да се сло­же­ни­це ти­па cha­ir-man „пред­сед­ник, пред­се­да­ва­ју­ћи” за­ме­не са cha­ir-per­son) – за срп­ски се је­зик упор­но тра­жи (и спро­во­ди) до­след­на по­ла­ри­за­ци­ја „жен­ских“ и „му­шких“ зва­ња, при че­му се као циљ и не по­ста­вља дру­штве­на јед­на­кост му­шка­ра­ца и же­на, већ „ви­дљи­вост“ пол­не ка­рак­те­ри­сти­ке. Аси­ме­трич­не па­ро­ве ти­па ми­ни­стар – ми­ни­стар­ка, са­чи­ње­не од ре­чи-пој­ма (лек­се­ма ми­ни­стар) и њој под­ре­ђе­не не-пој­мов­не (лек­сич­ко-гра­ма­тич­ке) фор­ме (ми­ни­стар­ка „од­ре­ђе­на же­на ми­ни­стар”, „су­пру­га ми­ни­стра”) – кре­а­то­ри фе­ми­ни­за­ци­је ту­ма­че и ко­ри­сте као да су си­ме­трич­ни.  Оп­ште је по­зна­та ствар да име­ницe са зна­че­њем „осо­ба ко­ја...” мо­гу би­ти нео­се­тљивe на пол­ну раз­ли­ку или, пак, би­ти за­виснe од ње и с њом по­ве­за­них дру­штве­них нор­ми, тј. од­но­си­ти се (1) на ли­ца јед­ног по­ла (труд­ни­ца, пра­ља, се­стра; бра­до­ња, др­во­се­ча, брат); (2) на ли­ца оба по­ла, без ика­квих раз­ли­ка (спа­ва­ли­ца, при­ча­ли­ца, бу­да­ла); или (2) на ли­ца оба по­ла, али с из­ве­сним раз­ли­ка­ма (учи­тељ, ди­рек­тор, уред­ник).  На­и­ме, кад год је ва­жан из­глед, сен­зи­би­ли­тет, фи­зич­ка сна­га и дру­ге спо­соб­но­сти по­је­дин­ца за­ви­сне од по­ла, ту је­зик по­ста­вља ја­сну раз­ли­ку (ста­рац – ста­ри­ца, глу­мац – глу­ми­ца, пе­сник – пе­сни­ки­ња; исп. ко­шар­ка­ши, ко­шар­ка­ши­це). Зна­че­ња тих па­ро­ва не за­сни­ва­ју се, ме­ђу­тим, тек на по­лу, већ на сно­пу раз­ли­ка по­ве­за­них с по­лом. Раз­ли­ке по­ве­за­не с по­лом од пре­суд­не су ва­жно­сти у „по­сло­ви­ма“ ко­ји тра­же му­шко и жен­ско као пар, ти­па ба­ле­тан – ба­ле­ри­на, во­ди­тељ – во­ди­тељ­ка, пле­сач – пле­са­чи­ца и сл., – све по ар­хи­мо­де­лу до­ма­ћин – до­ма­ћи­ца. Ка­да пак по­сто­ји свест о то­ме да од­ре­ђен по­сао на јед­на­ко ва­љан на­чин мо­гу оба­вља­ти и же­не и му­шкар­ци, та­да не по­сто­је ни ло­гич­ки ни лин­гви­стич­ки (па ни ци­ви­ли­за­циј­ски) раз­ло­зи да се му­шки и жен­ски но­си­о­ци истог зва­ња не озна­че је­дин­стве­ним име­ном (ди­рек­тор, про­фе­сор, књи­го­во­ђа). По мо­де­лу име­ни­це чо­век /м. р./, чи­је оп­ште зна­че­ње „људ­ско би­ће /сва­ко, без об­зи­ра на пол или уз­раст/” у сто­пу пра­ти сми­сао „чо­век му­шка­рац” (уп. мач­ка /ж. р./ „жи­во­тињ­ска вр­ста” : „мач­ка жен­ка”), на­зи­ви ти­па про­фе­сор или су­ди­ја на ви­шим ло­гич­ким ни­во­и­ма зна­че „за­ни­ма­ње” или „осо­ба ко­ја...”, док на ни­жим ни­во­и­ма до­ла­зе у функ­ци­ји озна­ча­ва­ња и осло­вља­ва­ња осо­ба му­шког по­ла (функ­ци­ја лич­них име­на). При то­ме, чим се по­ја­ви ко­му­ни­ка­тив­на по­тре­ба да и осо­бу жен­ског по­ла озна­чи­мо или осло­ви­мо по да­то­ме зва­њу, ме­ха­ни­зми мо­ци­је ро­да чи­не да по ауто­ма­ти­зму ис­пли­ва „жен­ска“ фор­ма на­зи­ва (’„ова“ же­на’ ми­ни­стар­ка, су­ди­ни­ца).  Да­кле, у до­ме­ну мо­ци­је ро­да срп­ски је­зик је „род­но осе­тљив“ на ни­жим ло­гич­ким ни­во­и­ма, ко­ји под­ра­зу­ме­ва­ју очи­глед­ност и чвр­сту ве­зу из­ме­ђу зна­ка и озна­че­ног. Та­ква ве­за не (тре­ба да) по­сто­ји у зва­нич­ном и јав­ном го­во­ру, чи­ја је по­жељ­на ка­рак­те­ри­сти­ка ин­те­лек­ту­ал­ност и пој­мов­но ми­шље­ње, те и из­о­ста­нак фор­ми ре­зер­ви­са­них за ни­же ло­гич­ке ни­вое. Пра­во „гра­ђан­ства“ на ви­шим ни­во­и­ма, и то са­мо у функ­ци­ји озна­ча­ва­ња од­ре­ђе­не осо­бе (као сво­је­вр­сна за­ме­на за лич­но име, нпр. док­тор­ка Ста­ној­чић, или са­мо док­тор­ка, кад се ми­сли „др Ми­ра Ста­ној­чић”) – мо­гу има­ти они „жен­ски“ об­ли­ци ко­ји се „нор­ма­ли­зу­ју“ у функ­ци­ји осло­вља­ва­ња (вас­пи­та­чи­це!, учи­те­љи­це!, док­тор­ка!).  Зах­тев да „же­на бу­де ви­дљи­ва“ у го­во­ру, тј. да се по­ла­ри­за­ци­ја ти­па ми­ни­стар – ми­ни­стар­ка уоп­шти, ни­је ни­шта дру­го до зах­тев да се не одва­ја­мо од очи­глед­ног ми­шље­ња, тј. да нам се не до­зво­ли пој­мов­но ми­шље­ње. На­ду да на­мет­нут про­је­кат фе­ми­ни­за­ци­је ипак не­ће по­тра­ја­ти, те под­ри­ти на­чин го­во­ра и ми­шље­ња утвр­ђен гра­ма­тич­ким ме­ха­ни­зми­ма срп­ског је­зи­ка, пру­жа­ју број­ни по­је­ди­нач­ни при­ме­ри про­ти­вље­ња прак­си „фе­ми­ни­за­ци­је“ (по до­след­но­сти се ов­де из­два­ја гђа Јор­го­ван­ка Та­ба­ко­вић, гу­вер­нер НБС), а по­себ­но при­ме­ри од­у­ста­ја­ња по­је­ди­них ме­диј­ских ку­ћа од та­кве прак­се. Има на­зна­ка да се про­јек­ту на­сил­не фе­ми­ни­за­ци­је срп­ско­га је­зи­ка по­чи­ње од­у­пи­ра­ти и РТС. Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ