Из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да

Про­фе­сор Мо­то­ки Но­ма­ћи је за­вр­шио сла­ви­сти­ку на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у То­ки­ју, где је сту­ди­рао, пре све­га, ру­ску фи­ло­ло­ги­ју. 

На пост­ди­плом­ским сту­ди­ја­ма по­чео је да се ба­ви и срп­ским је­зи­ком под ути­ца­јем ака­де­ми­ка Па­вла и Мил­ке Ивић. За­ни­ма­ле су га ру­ско-срп­ске кул­тур­не ве­зе у осам­на­е­стом ве­ку. На док­тор­ским сту­ди­ја­ма био је у Бе­о­гра­ду две го­ди­не, под мен­тор­ством на­шег про­фе­со­ра Пре­дра­га Пи­пе­ра. 

 Од 2013. го­ди­не као ван­ред­ни про­фе­сор на Уни­вер­зи­те­ту Хо­ка­и­до у Са­по­ру ба­ви се ис­тра­жи­ва­њем сло­вен­ских је­зи­ка с по­себ­ним освр­том на је­зич­ки кон­такт. 

По­ред оста­лог, пре­да­је увод у ју­жно­сло­ве­ни­сти­ку с еле­мен­том бал­кан­ске лин­гви­сти­ке, кон­тра­стив­ну ана­ли­зу ру­ског и срп­ског је­зи­ка, увод у ср­би­сти­ку, срп­ску кул­ту­ру осам­на­е­стог ве­ка и ста­ро­сло­вен­ски је­зик. Уче­ћи мла­де Ја­пан­це срп­ском је­зи­ку, упу­ћу­је их и у срп­ску кул­ту­ру. Ини­ци­ја­тор је чвр­сте са­рад­ње са срп­ским уни­вер­зи­те­ти­ма.

Ка­да сте, ка­ко и где на­у­чи­ли срп­ски је­зик? Шта Вам је би­ло по­себ­но те­шко у ње­го­вом са­вла­да­ва­њу? 

Као сту­дент дру­ге го­ди­не То­киј­ског уни­вер­зи­те­та ишао сам на ча­со­ве срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка за по­чет­ни­ке, ко­је сам по­ха­ђао шест ме­се­ци. Бли­ски кон­такт са срп­ским је­зи­ком по­чео сам до­жи­вља­ва­ти тек по­сле свог до­ла­ска у Бе­о­град 2002. го­ди­не. Срп­ски је­зик је те­жак, ба­рем ме­ни. Имам ути­сак да ве­ћи­на Ср­ба ми­сли да су па­де­жи и ћи­ри­ли­ца нај­те­жи стран­ци­ма, али са тим ни­сам имао озбиљ­них про­бле­ма. Имао сам и имам нај­ви­ше про­бле­ма са че­ти­ри­ма тон­ским ак­цен­ти­ма ко­је мо­жда ни­ка­да не­ћу на­у­чи­ти. 

Ка­ко се и ко­ли­ко учи срп­ски је­зик на ја­пан­ским уни­вер­зи­те­ти­ма?

Ко­ли­ко ми је по­зна­то, срп­ск(охр­ватск)и је­зик се пре­да­је: у То­ки­ју,  Кјо­ту, Са­по­ру, Оса­ки, на Уни­вер­зи­тет Хи­то­цу­ва­ши, на То­киј­ском уни­вер­зи­те­ту стра­них је­зи­ка, у Ока­ја­ми, на Уни­вер­зи­те­ту Ва­се­да и Уни­вер­зи­те­ту То­каи. Не знам ко­ли­ко има сту­де­на­та срп­ског је­зи­ка у Ја­па­ну. Има­мо не­ко­ли­ко уџ­бе­ни­ка за срп­ски је­зик, али још не­ма­мо озбиљ­ни срп­ско-ја­пан­ски реч­ник, па ко­ри­сти­мо стра­не. 

У фе­бру­а­ру 2014. го­ди­не ор­га­ни­зо­ва­ли сте кон­фе­рен­ци­ју о срп­ском је­зи­ку на Уни­вер­зи­те­ту Хо­ка­и­до у Са­по­ру. Мо­же­те ли нам пред­ста­ви­ти ци­ље­ве и ре­зул­та­те те кон­фе­рен­ци­је.

Одав­но ме за­ни­ма по­ло­жај Ср­би­је и ње­не кул­ту­ре у свет­ској ци­ви­ли­за­ци­ји. Да ли Ср­би­ја при­па­да За­па­ду или Ис­то­ку или не­че­му тре­ћем? То је огром­но и сло­же­но пи­та­ње, али без об­зи­ра на то, мо­жда лин­гви­сти­ка мо­же да­ти не­ки до­при­нос том пи­та­њу, јер се у је­зи­ку ре­флек­ту­је и кул­ту­ра. С об­зи­ром на све то, ми смо иза­бра­ли оп­шту, до­не­кле ам­би­ци­о­зну те­му „Срп­ски је­зик из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да: син­хро­ни­ја, ди­ја­хро­ни­ја и ти­по­ло­ги­ја“ за наш пр­ви за­јед­нич­ки на­уч­ни до­га­ђај.

У збор­ни­ку са те кон­фе­рен­ци­је  на­пи­са­ли сте рад о ути­ца­ју за­пад­них и ис­точ­них је­зи­ка на струк­ту­ру срп­ског је­зи­ка. Да ли је срп­ски је­зик кроз исто­ри­ју тр­пео ви­ше ути­ца­ја са Ис­то­ка или са За­па­да?

Ја ни­ка­ко не ве­ру­јем да сам ре­шио ту про­бле­ма­ти­ку, не­го је то био по­че­так мо­јих раз­ми­шља­ња на ту те­му. За­то не мо­гу да ка­жем не­што ко­нач­но. Али су­ми­ра­ју­ћи оно што знам о струк­ту­ри срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка и срп­ских ди­ја­ле­ка­та у син­хро­ни­ји и ди­ја­хро­ни­ји на фо­ну дру­гих сло­вен­ских је­зи­ка, срп­ски оста­је за­и­ста срп­ски. То је та­у­то­ло­ги­ја на пр­ви по­глед, али без об­зи­ра на то, по­сле то­ли­ко сна­жних ути­ца­ја за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је и две­ју ис­точ­них ци­ви­ли­за­ци­ја, срп­ски је­зик има у сво­јој струк­ту­ри до­ста ар­ха­и­за­ма ко­је дру­ги сло­вен­ски је­зи­ци ви­ше не­ма­ју. Да­кле, иако се Ср­би­ја као др­жа­ва свр­ста­ва ме­ђу бал­кан­ске зе­мље, је­зик сам има по­ло­жај из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да и на гра­ни­ци Бал­ка­на и не­бал­ка­на.

Ка­ко се Ја­пан­ци бри­ну о свом је­зи­ку? Да ли за­па­жа­те не­ке по­ја­ве ко­је га угро­жа­ва­ју? Да ли би­сте мо­гли Ср­би­ма да пре­по­ру­чи­те не­ко ја­пан­ско ис­ку­ство у не­го­ва­њу ма­тер­њег је­зи­ка?

У Ја­па­ну че­сто го­во­ре о ква­ре­њу је­зи­ка и пре­ма ан­ке­ти, ви­ше од 80 од­сто Ја­па­на­ца ми­сли да се ја­пан­ски је­зик ква­ри. Мно­го Ја­па­на­ца не зна тач­ну упо­тре­бу уч­ти­вих фор­ми. По­што има то­ли­ко мла­дих ко­ји не зна­ју ни­шта о упо­тре­би тих фор­ми, ми­слим да на­ста­ва ја­пан­ског је­зи­ка ни­је до­бра. 

Тех­но­ло­ги­ја је ко­ри­сна, али имам ути­сак да се упра­во због ње ква­ри је­зик. Вир­ту­ел­ни свет, укљу­чу­ју­ћи ту и елек­трон­ску по­шту, има свој стил, па чак и је­зик, ко­ји је увек из­ме­ђу го­вор­ног и пи­са­ног је­зи­ка, но мо­жда ипак бли­жи го­вор­ном. 

Плакат са научног скупа о српском језику на Универзитету Хокаидо Фото

Мотоки Номаћи

Ути­цај ен­гле­ског је­зи­ка је огро­ман, пре све­га у лек­си­ци и фра­зе­о­ло­ги­ји, и угро­жа­ва ја­пан­ски је­зик. Про­блем је у то­ме што обра­зо­ва­ни љу­ди ра­до ко­ри­сте не­по­треб­не ан­гли­ци­зме.

Са дру­ге стра­не, је­зик се сва­ка­ко ме­ња и ва­ри­ра, на­ро­чи­то ге­о­граф­ски. У Ја­па­ну је у јед­ном пе­ри­о­ду упо­тре­ба ди­ја­лек­та и ма­њин­ских је­зи­ка би­ла пот­пу­но за­бра­ње­на у шко­ла­ма. Ди­ја­ле­кат је био пред­мет за исме­ва­ње и знак не­зна­ња. Мо­жда има то­га и да­нас. Ме­ђу­тим, то је сва­ка­ко дис­кри­ми­на­ци­ја. Не мо­гу се уни­шта­ва­ти ди­ја­ле­кат и ма­њин­ски је­зи­ци у ко­рист је­ди­ног „ис­прав­ног“ књи­жев­ног је­зи­ка. Ди­ја­ле­кат је бла­го за ло­кал­ну кул­ту­ру, па га тре­ба све­срд­но не­го­ва­ти. То ва­жи и за ма­њин­ске је­зи­ке. Мој је ути­сак да је срп­ски је­зик нео­бич­но бо­гат услед по­сто­ја­ња мно­го­број­них ди­ја­ле­ка­та на ре­ла­тив­но ма­лом про­сто­ру, због че­га Ср­би мо­гу би­ти по­но­сни. Јед­но­стра­но на­ме­та­ње књи­жев­ног је­зи­ка угро­жа­ва кул­тур­но бо­гат­ство. Гу­би­так па­де­жних фор­ми у ју­жним ди­ја­лек­ти­ма ни­је сме­шна по­ја­ва, не­го је­дан од ре­зул­та­та је­зич­ког раз­во­ја, исто као и у за­пад­но­е­вроп­ским је­зи­ци­ма. Тре­ба за­др­жа­ти и ло­кал­но и на­ци­о­нал­но.

Мо­жда Ср­би­ја и Ја­пан има­ју слич­не си­ту­а­ци­је и про­бле­ме у не­го­ва­њу је­зи­ка. То ће ве­ро­ват­но би­ти те­ма јед­ног од на­ших сле­де­ћих су­сре­та у окви­ру са­рад­ње на­ших два­ју уни­вер­зи­те­та.