Iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da

Pro­fe­sor Mo­to­ki No­ma­ći je za­vr­šio sla­vi­sti­ku na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u To­ki­ju, gde je stu­di­rao, pre sve­ga, ru­sku fi­lo­lo­gi­ju. 

Na post­di­plom­skim stu­di­ja­ma po­čeo je da se ba­vi i srp­skim je­zi­kom pod uti­ca­jem aka­de­mi­ka Pa­vla i Mil­ke Ivić. Za­ni­ma­le su ga ru­sko-srp­ske kul­tur­ne ve­ze u osam­na­e­stom ve­ku. Na dok­tor­skim stu­di­ja­ma bio je u Be­o­gra­du dve go­di­ne, pod men­tor­stvom na­šeg pro­fe­so­ra Pre­dra­ga Pi­pe­ra. 

 Od 2013. go­di­ne kao van­red­ni pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu Ho­ka­i­do u Sa­po­ru ba­vi se is­tra­ži­va­njem slo­ven­skih je­zi­ka s po­seb­nim osvr­tom na je­zič­ki kon­takt. 

Po­red osta­log, pre­da­je uvod u ju­žno­slo­ve­ni­sti­ku s ele­men­tom bal­kan­ske lin­gvi­sti­ke, kon­tra­stiv­nu ana­li­zu ru­skog i srp­skog je­zi­ka, uvod u sr­bi­sti­ku, srp­sku kul­tu­ru osam­na­e­stog ve­ka i sta­ro­slo­ven­ski je­zik. Uče­ći mla­de Ja­pan­ce srp­skom je­zi­ku, upu­ću­je ih i u srp­sku kul­tu­ru. Ini­ci­ja­tor je čvr­ste sa­rad­nje sa srp­skim uni­ver­zi­te­ti­ma.

Ka­da ste, ka­ko i gde na­u­či­li srp­ski je­zik? Šta Vam je bi­lo po­seb­no te­ško u nje­go­vom sa­vla­da­va­nju? 

Kao stu­dent dru­ge go­di­ne To­kij­skog uni­ver­zi­te­ta išao sam na ča­so­ve srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka za po­čet­ni­ke, ko­je sam po­ha­đao šest me­se­ci. Bli­ski kon­takt sa srp­skim je­zi­kom po­čeo sam do­ži­vlja­va­ti tek po­sle svog do­la­ska u Be­o­grad 2002. go­di­ne. Srp­ski je­zik je te­žak, ba­rem me­ni. Imam uti­sak da ve­ći­na Sr­ba mi­sli da su pa­de­ži i ći­ri­li­ca naj­te­ži stran­ci­ma, ali sa tim ni­sam imao ozbilj­nih pro­ble­ma. Imao sam i imam naj­vi­še pro­ble­ma sa če­ti­ri­ma ton­skim ak­cen­ti­ma ko­je mo­žda ni­ka­da ne­ću na­u­či­ti. 

Ka­ko se i ko­li­ko uči srp­ski je­zik na ja­pan­skim uni­ver­zi­te­ti­ma?

Ko­li­ko mi je po­zna­to, srp­sk(ohr­vatsk)i je­zik se pre­da­je: u To­ki­ju,  Kjo­tu, Sa­po­ru, Osa­ki, na Uni­ver­zi­tet Hi­to­cu­va­ši, na To­kij­skom uni­ver­zi­te­tu stra­nih je­zi­ka, u Oka­ja­mi, na Uni­ver­zi­te­tu Va­se­da i Uni­ver­zi­te­tu To­kai. Ne znam ko­li­ko ima stu­de­na­ta srp­skog je­zi­ka u Ja­pa­nu. Ima­mo ne­ko­li­ko udž­be­ni­ka za srp­ski je­zik, ali još ne­ma­mo ozbilj­ni srp­sko-ja­pan­ski reč­nik, pa ko­ri­sti­mo stra­ne. 

U fe­bru­a­ru 2014. go­di­ne or­ga­ni­zo­va­li ste kon­fe­ren­ci­ju o srp­skom je­zi­ku na Uni­ver­zi­te­tu Ho­ka­i­do u Sa­po­ru. Mo­že­te li nam pred­sta­vi­ti ci­lje­ve i re­zul­ta­te te kon­fe­ren­ci­je.

Odav­no me za­ni­ma po­lo­žaj Sr­bi­je i nje­ne kul­tu­re u svet­skoj ci­vi­li­za­ci­ji. Da li Sr­bi­ja pri­pa­da Za­pa­du ili Is­to­ku ili ne­če­mu tre­ćem? To je ogrom­no i slo­že­no pi­ta­nje, ali bez ob­zi­ra na to, mo­žda lin­gvi­sti­ka mo­že da­ti ne­ki do­pri­nos tom pi­ta­nju, jer se u je­zi­ku re­flek­tu­je i kul­tu­ra. S ob­zi­rom na sve to, mi smo iza­bra­li op­štu, do­ne­kle am­bi­ci­o­znu te­mu „Srp­ski je­zik iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da: sin­hro­ni­ja, di­ja­hro­ni­ja i ti­po­lo­gi­ja“ za naš pr­vi za­jed­nič­ki na­uč­ni do­ga­đaj.

U zbor­ni­ku sa te kon­fe­ren­ci­je  na­pi­sa­li ste rad o uti­ca­ju za­pad­nih i is­toč­nih je­zi­ka na struk­tu­ru srp­skog je­zi­ka. Da li je srp­ski je­zik kroz isto­ri­ju tr­peo vi­še uti­ca­ja sa Is­to­ka ili sa Za­pa­da?

Ja ni­ka­ko ne ve­ru­jem da sam re­šio tu pro­ble­ma­ti­ku, ne­go je to bio po­če­tak mo­jih raz­mi­šlja­nja na tu te­mu. Za­to ne mo­gu da ka­žem ne­što ko­nač­no. Ali su­mi­ra­ju­ći ono što znam o struk­tu­ri srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka i srp­skih di­ja­le­ka­ta u sin­hro­ni­ji i di­ja­hro­ni­ji na fo­nu dru­gih slo­ven­skih je­zi­ka, srp­ski osta­je za­i­sta srp­ski. To je ta­u­to­lo­gi­ja na pr­vi po­gled, ali bez ob­zi­ra na to, po­sle to­li­ko sna­žnih uti­ca­ja za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je i dve­ju is­toč­nih ci­vi­li­za­ci­ja, srp­ski je­zik ima u svo­joj struk­tu­ri do­sta ar­ha­i­za­ma ko­je dru­gi slo­ven­ski je­zi­ci vi­še ne­ma­ju. Da­kle, iako se Sr­bi­ja kao dr­ža­va svr­sta­va me­đu bal­kan­ske ze­mlje, je­zik sam ima po­lo­žaj iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da i na gra­ni­ci Bal­ka­na i ne­bal­ka­na.

Ka­ko se Ja­pan­ci bri­nu o svom je­zi­ku? Da li za­pa­ža­te ne­ke po­ja­ve ko­je ga ugro­ža­va­ju? Da li bi­ste mo­gli Sr­bi­ma da pre­po­ru­či­te ne­ko ja­pan­sko is­ku­stvo u ne­go­va­nju ma­ter­njeg je­zi­ka?

U Ja­pa­nu če­sto go­vo­re o kva­re­nju je­zi­ka i pre­ma an­ke­ti, vi­še od 80 od­sto Ja­pa­na­ca mi­sli da se ja­pan­ski je­zik kva­ri. Mno­go Ja­pa­na­ca ne zna tač­nu upo­tre­bu uč­ti­vih for­mi. Po­što ima to­li­ko mla­dih ko­ji ne zna­ju ni­šta o upo­tre­bi tih for­mi, mi­slim da na­sta­va ja­pan­skog je­zi­ka ni­je do­bra. 

Teh­no­lo­gi­ja je ko­ri­sna, ali imam uti­sak da se upra­vo zbog nje kva­ri je­zik. Vir­tu­el­ni svet, uklju­ču­ju­ći tu i elek­tron­sku po­štu, ima svoj stil, pa čak i je­zik, ko­ji je uvek iz­me­đu go­vor­nog i pi­sa­nog je­zi­ka, no mo­žda ipak bli­ži go­vor­nom. 

Plakat sa naučnog skupa o srpskom jeziku na Univerzitetu Hokaido Foto

Motoki Nomaći

Uti­caj en­gle­skog je­zi­ka je ogro­man, pre sve­ga u lek­si­ci i fra­ze­o­lo­gi­ji, i ugro­ža­va ja­pan­ski je­zik. Pro­blem je u to­me što obra­zo­va­ni lju­di ra­do ko­ri­ste ne­po­treb­ne an­gli­ci­zme.

Sa dru­ge stra­ne, je­zik se sva­ka­ko me­nja i va­ri­ra, na­ro­či­to ge­o­graf­ski. U Ja­pa­nu je u jed­nom pe­ri­o­du upo­tre­ba di­ja­lek­ta i ma­njin­skih je­zi­ka bi­la pot­pu­no za­bra­nje­na u ško­la­ma. Di­ja­le­kat je bio pred­met za isme­va­nje i znak ne­zna­nja. Mo­žda ima to­ga i da­nas. Me­đu­tim, to je sva­ka­ko dis­kri­mi­na­ci­ja. Ne mo­gu se uni­šta­va­ti di­ja­le­kat i ma­njin­ski je­zi­ci u ko­rist je­di­nog „is­prav­nog“ knji­žev­nog je­zi­ka. Di­ja­le­kat je bla­go za lo­kal­nu kul­tu­ru, pa ga tre­ba sve­srd­no ne­go­va­ti. To va­ži i za ma­njin­ske je­zi­ke. Moj je uti­sak da je srp­ski je­zik neo­bič­no bo­gat usled po­sto­ja­nja mno­go­broj­nih di­ja­le­ka­ta na re­la­tiv­no ma­lom pro­sto­ru, zbog če­ga Sr­bi mo­gu bi­ti po­no­sni. Jed­no­stra­no na­me­ta­nje knji­žev­nog je­zi­ka ugro­ža­va kul­tur­no bo­gat­stvo. Gu­bi­tak pa­de­žnih for­mi u ju­žnim di­ja­lek­ti­ma ni­je sme­šna po­ja­va, ne­go je­dan od re­zul­ta­ta je­zič­kog raz­vo­ja, isto kao i u za­pad­no­e­vrop­skim je­zi­ci­ma. Tre­ba za­dr­ža­ti i lo­kal­no i na­ci­o­nal­no.

Mo­žda Sr­bi­ja i Ja­pan ima­ju slič­ne si­tu­a­ci­je i pro­ble­me u ne­go­va­nju je­zi­ka. To će ve­ro­vat­no bi­ti te­ma jed­nog od na­ših sle­de­ćih su­sre­ta u okvi­ru sa­rad­nje na­ših dva­ju uni­ver­zi­te­ta.