Srbi u Sibiru

Evo me, skupljam ljudske sudbine po Sibiru. Radim ono što niko neće, posmatram i zapisujem. Možda nikom ne treba, ali neka ga, nek se nađe. To je moja terapija.

Nema većeg grada u Sibiru u koji nisu stigli Srbi bežeći od nezaposlenosti i idući za svojim građevinskim poslom.

Iznenadio sam se neki dan kad sam saznao da je oko sto pedeset Srba dugo radilo neke objekte u Norilsku, gradu nikla. Pa to je već polarni krug!

Često se u pričama naših ljudi pominje Surgut, Jekaterinburg, Hanti Mansijsk, Ufa, Perm, Tjumenj, Toboljsk, pa čak i mnogi gradovi tamo na Dalekom Istoku, na Čukotki. U evropskom delu Rusije ih ima u svakom većem gradu.

Iza svakog sa kojim se srećem krije se neka priča, često gorka i nostalgična. Svako nosi svoj teret kako zna i ume. Razveže ponekad taj zavežljaj uz flašu votke, pa ispadne svašta.

***

Pitao sam se šta Dušan traži u ovom sibirskom gradu i zašto se tako muči. Njemu je 78 godina, verovatno ima pristojnu penziju i ostale uslove za normalan život u Beogradu. Teško se kreće, sve radi sa velikim naporom, na bučan i nepodnošljiv način preživljava običnu kijavicu; težak je za suživot u stanu, u kancelariji, za zajedničkim stolom u radničkoj menzi.

Prisluškujem ponekad njegov razgovor sa ćerkom iz Beograda, vidim ne namerava da se skoro vraća i nešto mislim, kad će taj čovek stići da se malo prošeta kejom pokraj Dunava, da greje promrzle kosti na Adi Ciganliji, kad će s prijateljima da odigra partiju šaha ili na miru pročita nešto za svoju dušu, da bude bez obaveza, da se bavi nečim što je celog života želeo, a nije stigao, da se druži sa svojom decom i unucima - kad će da se malo izmakne od svega i makar na tren sagleda sav svoj život, da se presabere malo.

Nikad.

Možda nema prijatelja, ne zna da igra šah, ne zanima ga ni jedna knjiga. Kao da nikad nije osetio lepotu ranog jutra na keju pokraj reke. Čini mi se da ništa više ne postoji za njega osim tih statičkih proračuna. U glavi samo statika šipova, temelja i zidova. Krklja, kašlje, ćoreta kroz neke stare naočari koje su odavno izašle iz njegove dioptrije i kao da ne oseća da se i onaj dan približava.

Da li će iko za njim zaplakati?

Dešava se to često i mnogima. Čovek ne primećuje da mu je život prošao i sa godinama izgubi realna merila, ne vidi sebe očima drugih, jednako misli da ga drugi gledaju njegovim očima, a u glavi obično drži neku sliku iz srećnih dana i misli da se ništa nije promenilo. Ne zapaža da se promenio u liku, pokretu, govoru, u načinu rasuđivanja.

Neki dan je kod nas počela da radi sekretarica od dvadesetak godina, Ruskinja. Visoka, lepo građena, moderna, vaspitana, iz dobre porodice. Kao da joj je Šarapova sestra. Sledećeg dana svi muškarci, i stari i mladi, dođoše obrijani i u ispeglanim košuljama.

Dušan jedva izvuče sebe uz stepenice, grngelja, kašlje, ropće i kaže sasvim ozbiljno:

- Dobra mala, moj broj.

U aprilu se razboleo. Rak pluća i oko toga žarišta upala. Neće u bolnicu. Naš vozač kaže da čiča ne može da umre. U Moskvi je dva puta do sada umirao. Pošalju ga za Beograd, misle, na poslednje putovanje, a on se za mesec dva oporavi i eto ga opet.

Smestih ga u sanatorijum za plućne bolesti u okolini grada, tamo preko reke Ture, u predivnoj brezovoj šumi koja leči i osvežava.

Posetio sam ga u nedelju. Sedi na krevetu u donjem izmučenom vešu neodređene boje i tupo gleda u onu brezovu šumu pod prozorom. Obradova se kao dete. Pita što nije došao ovaj, što nema onoga. Opravdavam nepažnju njegovih saradnika i poznanika, lažem da ga ne razočaram. Traži mi dva litra hladne gazirane mineralne vode. Zaista nema ko da mu pruži čašu vode. U bolnici nemam gde da kupim tu vodu do koje mu je toliko stalo. To mu je najveća želja, čaša te hladne vode mu je zaklonila sve crteže i sve druge želje. Na pet-šest kilometara ima neka seoska prodavnica. Odveze me vozač i kupih je. Hladnih, zdravih, dva litra života. Iznenadio se i obradovao kao malo dete, zasuzile mu oči ispod socijalnih naočara. Ganula me do srži radost velikog napuštenog deteta, koga je neko iznenada častio sa malo svežine i radosti.

Doktorka mi reče da će ga oporaviti za neki dan i da može podneti let do Beograd.

Ćerke zovu, jedna iz Beograda, druga iz Kanade. Čujem neki dan vozač razgovara sa jednom od njih:

- Poslali ste ovamo bolesnog oca da vam zaradi još para. Malo vam je zaradio! Šta da radimo mi ovde s njim. Šta sad cmizdrite. Nosite se bre u vražju mater!

Sa njim otpremismo i dvojicu radnika na odmor, da mu se nađu, da mu torbe ponesu. Za njim zauvek ostade Sibir.

***

Naš Bora, nekadašnji bravar iz Mačve, crn kao Tadžik, od svojih četrdeset pet godina već je petnaest potrošio u ovom sibirskom gradu. Dobro zarađuje kad uspe da se ubaci u neku od naših firmi. Bez toga sve ide teže. Privikao se Borivoje na Sibir, izjednačio se sa okolinom, čak je i votku zavoleo. Istina ne pije baš svaki dan i po parkovima sa klošarima, ali ima vremena.

Oženio se meštankom, dvoje dece već idu u školu. Žena se baš i nije oduševila Mačvom. Deci je i ovde dobro, ona drugi kraj ne mogu da zamisle. Jedno ide na balet, a drugo se bavi nekim sportom. Iz ovog gnezda Borivoje neće imati snage da odleti kad ga ponese želja za zavičajem.

Ostade moj Bora u Sibiru. Srbija će ga videti još neki put, uglavnom samog, kad ga ubije nostalgija.

***

Ljubiša, vozač i mehaničar, šef mehanizacije, okretan mladi trideseto-godišnjak, devojka mu sa severa Sibira, iz tundre, kaže da miriše na irvase i jede samo jelensko meso, završava ekonomski, bankarka će da bude. Ozbiljna veza. Njeni im kupuju stan. Namerava da osnuje malu građevinsku firmu i mašta da se jednog dana vrati u Loznicu u mercedesu sa zatamnjenim staklima, da ga čaršija vidi, da im se osveti za sve uvrede i poniženja.

Kako život ide, bojim se da mu se ta želja ispuniti neće. Sposoban je on, osnovaće firmu, mercedes već sad može da kupi, ali njegova Kroška iz tundre, neće lepi sibirski grad da menja za Loznicu. Možda dođe jedanput-dvaput da okvasi noge u bistroj Drini i to je sve. Njima i njihovoj deci Rusija će biti domovina, druge nema, tako se nameštaju i slažu životne kockice.
Ljubiša već sad kaže da se u Srbiji guši, čim sedne u avion za Rusiju, za Sibir, nestanu sve one tegobe i kao da mu svane od izlazećeg sunca tamo negde nad Čukotkom.

Pred novu godinu se dogovaramo da letimo za Srbiju - Kroška, Ljubiša i ja. Na aredromu Kroške nema, odustala. Nije pomoglo nikakvo ubeđivanje. Želeo je čaršiji Krošku da pokaže, zasad, mercedes će neki drugi put. 

Jedva je sastavio nedelju dana. Ne može bez Kroške i Sibira. Kaže da mu je ovde lepše nego u Moskvi. Sentimentalnost se kod njega ne vidi. Tamo gde mu je dobro, tamo mu je domovina. Neće Ljubiša nikud iz Sibira. Možda dođe kad ostari. Ali ko zna da li će ga tada deca pustiti.

Biće kao sa Todorom, Bugarinom iz Beograda, koji u Tjumenju već dvadeset godina ima svoju firmu. Ponekad odleti do Beograda, ali se brzo otuda vrati. Sa Todorom radi Saša, Rus, koji je dugo radio u Srbiji i Sloveniji i veoma dobro govori srpski. Sluša ga jednom Pejović iz Nikšića, ne zna ništa o njemu i sasvim iskrenio ga pita:

- Oklen si ti, đetiću, od kojieg si?

***

Stanko je veoma uspešan. Već desetak godina sa grupom naših ljudi popravlja i doteruje kuće i zgarde po ovom lepom i velikom gradu. Na dobrom je glasu. Kvalitetan, tačan, drži do reči. Svuda ga traže. Njemu nije potreban mercedes sa zatamnjenim staklima, on je već dva stana kupio u Beogradu i neko imanje u njegovoj okolini. Domaćin čovek, iz čestite seoske porodice. Žena mu Ruskinja, već imaju troje dece.

Letos mu otac pobegao od vrućine iz Srbije, a na aerodrumu više od trideset, ne veruje čiča da je u Sibir sleteo.

- Šta je ovo dijete, da nisam š`eo u pogrešan avion. Vi ovo zovete Sibir! Vidi nekako da se prebacim do Severnog pola da se malo razladim.

Stanko je sav okrenut Srbiji, njegova deca hoće Srbiju za domovinu, a i Tatjana nema ništa protiv. Oni se vraćaju ako život ne okrene drugačije i mimo njihove volje.

***

Nedelja nam je jedini slobodan dan, Tada nas u gradu ima na svakom koraku. Malo, malo, pa se neko oglasi na ulici ili u kafani:

-Đe si b`a? Š`a ima, matere ti?

U pozorištu nisam sreo nijednog. Ima gi razni, što bi rekli ovi naši s juga.