Agflacija

Prošlogodišnju sušu, manje prinose i skok cena, osetila je ne samo Srbija, u kojoj su, nažalost, eskalirala neka poskupljenja poput mleka, ulja ili hleba, već i gotovo cela Evropa. Srbija je, opet nažalost, 2007. završila sa inflacijom od 10,1 odsto. Sa nimalo pohvalnom dvocifrenom stopom od koje su se zvaničnici tokom cele jeseni, iz čisto psiholoških razloga, klonili kao kuge. Nisu uspeli, na nesreću nas običnih građana, jer ćemo je mi platiti na svaki mogući način. Država nam tako, još jednom, nečinjenjem u antiinflacionoj politici, opet duboko zavlači ruku u džepove obezvređujući ne samo naš novac, već i svaku vrstu vrednosti koju posedujemo. Tokom većeg dela 2007. povećavala je plate, a onda kroz inflaciju "uzela" desetak.

Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić je u prednovogodišnjoj izjavi obrazložio da se od ukupne stope inflacije čak 6,6 procentnih poena odnosi na cene kontrolisanih proizvoda i usluga. Drugim rečima, na one pod državnom kapom. Tako nam se država i njena rđava politika dva puta javlja kao "krivac" – za visoku stopu inflacije i pad standarda.

I da ne bude zabune. Cene prehrambenih proizvoda porasle su bezmalo za četvrtinu u odnosu na 2006. Na njih država direktno nije mogla mnogo da utiče. Čak ni NBS u nešto većoj meri. Ali, to ne znači da se veštim potezima ekonomske politike i praktičnim koracima na tržištu nije mogla otupiti ta oštrica.

Mršavu letinu imala je bezmalo cela Evropa. U Nemačkoj, ipak, inflacija će biti oko tri procenta, u Holandiji 1,5 odsto. Druge države ujedinjene Evrope, pogotovo novoprimljene, nisu imale tako dobre amortizere za poskupljenja hrane kao ove dve zemlje. U objašnjavanju te pojave prošle jeseni je iskovan novi pojam "agflacija". Šta drugo nego kombinacija dva pojma – agrar i inflacija.

Da li taj pojam može da se primeni i za naš slučaj? Može, ali samo do izvesne mere. Na sušu i visoka poskupljenja nazidale su se i naše poznate sistemske i druge "specifičnosti". Mi kao država ili sistem nemamo dovoljno odbrambenih mehanizama kojima bismo se zaštitili od takvih i sličnih tržišnih i cenovnih udara. Pogotovo od prikrivenih monopola i još maglovitijih kartela.

Da li našoj državi i protagonistima njene vlasti može biti svejedno što s realno malim prosečnim platama plaćamo skupu hranu? Ako je u nemačkim samoposlugama cena litra suncokretovog ulja od 0,69 do 0,80 evra, kakvog opravdanja ima za našu od 120 dinara ili 1,5 evra. Ako ne može da doaka skupim domaćim fabrikama na neki tržišni način, zbog čega ne interveniše hitnim uvozom i time natera proizvođače da drugačije računaju i da se poslovnije ponašaju u odnosima s ratarima koji im isporučuju suncokret.

Guverner Jelašić je s dosta gorčine rekao da "inflaciju ne čuje samo onaj ko se pravi gluv". Možda se brujanje cena i svakojakih troškova baš i ne čuje tako gromko, ali da izvrće džepove – u to nema nikakve sumnje. Pogotovo – plitke i poluprazne.