Od minus 40 do plus 40

Vinipeg, glavni i najveći grad kanadske provincije Manitoba. Nešto više od 700.000 stanovnika. Geografski jako blizu američke granice (oko 80 km severno), a od divnih polarnih medveda je oko hiljadu km južno. Centralna Kanada. Prerija. Verovatno najveći grad sa tolikim temperaturnim oscilacijama na svetu. Sve u granicama naslova je apsolutno normalno. Od –40 zimi do +40 leti.

U ovoj ogromnoj zemlji sam za nepunih pet godina osim o temperaturi izgubio pojam i o udaljenosti. Ovde ljudi u jednodnevni ribolov idu po dvesta kilometara u jednom smeru. Kažu, Ma blizu je?!?! Toronto 2200 km istočno. Ma nije strašno. Dva dana vožnje.

Jezero Vinipeg (koje je «jako blizu» grada, samo 80 km daleko) je dva i po puta veće od Jadranskog mora. Predivno za kupanje i ostale vodene sportove. Ništa iznenađujuće za drugu po veličini zemlju na svetu, sa ogromnim prirodnim resursima. Zemlju u kojoj ako hoćeš da radiš možeš i da zaradiš. Zemlje u kojoj samo onaj ko neće da radi nema posla. I zemlje koja je kudikamo socijalnija od SAD.

Kako je izgledao naš  (ja i moja lepša polovina) prvi dan u Kanadi? Tmuran kasno-martovski dan. Minus 17 stepeni celzijusa. Letimo iznad grada koji nema crvene krovove, već su sivi i izgledaju kao krovovi naših radničkih baraka. Uostalom kao i bilo koji severno-američki grad. Prijatelji od moje sestre (koja je nekad živela u Vinipegu) nas dočekuju na aerodromu i voze ka njihovoj kući.

Na ulicama nigde nikog. Nema ljudi samo automobili. Ja pitam: "A gde su ljudi"? A oni kažu ovde ljudi ne šetaju. Oni možda šetaju po parku ili po nacionalnim parkovima van grada , ali po gradu ne. Čudno, ali poštujmo drugačije običaje. Danas, nakon skoro pet godina boravka ovde i dalje ne mogu da shvatim zašto nema ljudi na ulicama? Makar kad nije zima. I zašto i ovde ima toliko kriminala kad ima posla koliko hoćeš? Zašto su i ovde ljudi toliko nervozni, a imaju para? Zašto piju više nego mi, zašto se drogiraju više nego mi, a mogu da žive tako opušteno. Bez bojazni od nekakvog glupavog rata ili da li će biti plata.

Ono što je divno je što se ama baš nijednom nisam osetio kao stranac. I nekako na čudan nacin zavoleo sam ovu zemlju. Naravno nikad ne mogu da je volim kao Srbiju ili rodnu Hercegovinu ali mi je sav taj neverovatni miks ljudi sa svih strana svieta fascinantan.

Posmatrajući naše ljude ovde (Srbe) pade mi na pamet veliki Meša Selimović kada je za muslimane rekao:"Niti smo ono što smo bili niti smo ono što bi htjeli da budemo. Zastali smo na pola puta". (Od petorice braće Vujovića iz Hercegovine dvojica su prihvatili islam. Od jednog od te dvojice koji je uzeo ime Selim je i veliki Meša Selimović).

Ja ne želim da budem ono što nisam ni da zastanem na pola puta, zato se vraćam  svom narodu. Već za tri meseca ćemo biti sa svojima, tamo na Balkanu, pa kud puklo da puklo. Da ne bude zabune, nije u pitanju ono da se nismo ovde snašli. Naprotiv.

Moj zaključak je sledeći: Kanađani nisu ništa kulurniji, pametniji, pošteniji, lepši  (naprotiv, naprotiv, naprotiv), ništa bolji od nas....samo imaju zakone koji su bolji od naših. Zakone koji se - hteli ili ne moraju pridržavati.