Од минус 40 до плус 40

Винипег, главни и највећи град канадске провинције Манитоба. Нешто више од 700.000 становника. Географски јако близу америчке границе (око 80 км северно), а од дивних поларних медведа је око хиљаду км јужно. Централна Канада. Прерија. Вероватно највећи град са толиким температурним осцилацијама на свету. Све у границама наслова је апсолутно нормално. Од –40 зими до +40 лети.

У овој огромној земљи сам за непуних пет година осим о температури изгубио појам и о удаљености. Овде људи у једнодневни риболов иду по двеста километара у једном смеру. Кажу, Ма близу је?!?! Торонто 2200 км источно. Ма није страшно. Два дана вожње.

Језеро Винипег (које је «јако близу» града, само 80 км далеко) је два и по пута веће од Јадранског мора. Предивно за купање и остале водене спортове. Ништа изненађујуће за другу по величини земљу на свету, са огромним природним ресурсима. Земљу у којој ако хоћеш да радиш можеш и да зарадиш. Земље у којој само онај ко неће да ради нема посла. И земље која је кудикамо социјалнија од САД.

Како је изгледао наш  (ја и моја лепша половина) први дан у Канади? Тмуран касно-мартовски дан. Минус 17 степени целзијуса. Летимо изнад града који нема црвене кровове, већ су сиви и изгледају као кровови наших радничких барака. Уосталом као и било који северно-амерички град. Пријатељи од моје сестре (која је некад живела у Винипегу) нас дочекују на аеродрому и возе ка њиховој кући.

На улицама нигде никог. Нема људи само аутомобили. Ја питам: "А где су људи"? А они кажу овде људи не шетају. Они можда шетају по парку или по националним парковима ван града , али по граду не. Чудно, али поштујмо другачије обичаје. Данас, након скоро пет година боравка овде и даље не могу да схватим зашто нема људи на улицама? Макар кад није зима. И зашто и овде има толико криминала кад има посла колико хоћеш? Зашто су и овде људи толико нервозни, а имају пара? Зашто пију више него ми, зашто се дрогирају више него ми, а могу да живе тако опуштено. Без бојазни од некаквог глупавог рата или да ли ће бити плата.

Оно што је дивно је што се ама баш ниједном нисам осетио као странац. И некако на чудан нацин заволео сам ову земљу. Наравно никад не могу да је волим као Србију или родну Херцеговину али ми је сав тај невероватни микс људи са свих страна свиета фасцинантан.

Посматрајући наше људе овде (Србе) паде ми на памет велики Меша Селимовић када је за муслимане рекао:"Нити смо оно што смо били нити смо оно што би хтјели да будемо. Застали смо на пола пута". (Од петорице браће Вујовића из Херцеговине двојица су прихватили ислам. Од једног од те двојице који је узео име Селим је и велики Меша Селимовић).

Ја не желим да будем оно што нисам ни да застанем на пола пута, зато се враћам  свом народу. Већ за три месеца ћемо бити са својима, тамо на Балкану, па куд пукло да пукло. Да не буде забуне, није у питању оно да се нисмо овде снашли. Напротив.

Мој закључак је следећи: Канађани нису ништа кулурнији, паметнији, поштенији, лепши  (напротив, напротив, напротив), ништа бољи од нас....само имају законе који су бољи од наших. Законе који се - хтели или не морају придржавати.