Odžačari stari, gde ste

Kragujevac – Kad ste poslednji put videli dimničara na ulici, rekli – "moja sreća", uhvatili se za dugme ili tražili da iščupate dlačicu sa njihove četke? U Kragujevcu je takvih prilika sve manje. Od petnaestak odžačara, koliko ih je bilo pre dve-tri decenije, danas ih je u ovom gradu tek petorica. Mala, ali odabrana ekipa kragujevačkih odžačara okuplja se u kafanici "Ratko Mitrović", pokraj dvomostovlja, preko puta spomenika Jovanu Ristiću, koji je 1878. sa Berlinskog kongresa doneo vest o nezavisnosti mlade srpske države. Tu sede svakog jutra, pijuckaju, ko kaficu ko pićence, i čekaju nalog iz "Čistoće", gde su trenutno zaposleni. Tu smo ih i zatekli.

– Daleko nam, brate, da idemo do firme, a i njima je lakše. Ne zauzimamo im prostor. Sednemo ovde, sačekamo šefa da nam donese naloge za posao, a onda krećemo. Ova kafanica nam je na pola puta od kuće do posla – priča Slobodan Stojiljković, najstariji među kragujevačkim dimničarima.

Kragujevački odžačari rade isto ono što su radili i nekada, samo što ih je danas mnogo manje. Čiste dimnjake, kafanske roštilje, kotlove i kotlarnice po firmama, cisterne peru od zaostalog mazuta i nafte. Više ne idu u školu, već je sada dovoljno da završe jednogodišnji kurs.

– Nekad je bila škola u Novom Sadu, građevinska sa dimničarskim smerom. Onaj ko sada hoće da bude dimničar, ide ovde na kurs, uči malo građevinu, malo srpski i matematiku, malo neki strani jezik. I, naravno, šest meseci praktična obuka – kaže najmlađi kragujevački dimničar Nebojša Milivojević, koji se ovim poslom bavi od 2000. godine.

Između pomenute dvojice, Slobodan ima 50 a Nebojša 38 godina, još su trojica kolega: Mirko Perišić, šef radne jedinice u "Čistoći", Miodrag Zdravković i Goran Molnar. Šef na kaficu stiže poslednji. Deli zadatke. Jedni idu u Stragare, drugi u Pajsijević, treći u grad, da srede dimnjak koji su čistili u ovo vreme, pre godinu dana.

– Čistimo ceo grad i okolinu. Ali – veliku okolinu. Ovde, u okruženju, odžačara ima još samo u Beogradu i Jagodini, a nekad smo pokrivali sve do Požarevca. I sada idemo tamo, kad iskrsne veći posao. Danas naručite, sutra dobijete uslugu. Zimi ima više posla, leti manje. Tad se odmaramo, radimo na smenu – priča šef kragujevačkih odžačara Mirko Perišić.

Zbog rizika na poslu, odžačari imaju beneficirani radni staž – nekad su imali 16, a sada 14 meseci na godinu dana. Imaju uniforme, ali ih ne nose baš uvek. Praktičnije im je u svojim odelima. Svake godine idu na lekarski pregled, da se utvrdi da ne pate od visine.

– Najteže nam je bilo tokom bombardovanja. Bili smo na najvišoj kragujevačkoj zgradi, na "Ipsilonu", a ono samo prašti. Sedeli smo i čekali, jer dok se spustiš sa 16. sprata, bombardovanje prestalo. Morali smo tada da pregledamo sve dimnjake u gradu, a pomagali smo i vatrogascima – kaže Slobodan.

U Kragujevcu je sve više domaćinstava koja se greju na gas, pa je za odžačare sve manje posla. Oni najviše rade tamo gde se ljudi greju na čvrsto gorivo, ugalj i drva. Zato ovde najviše posla imaju u prigradskim naseljima, a održavaju i firme, škole i njihova izdvojena odeljenja po selima.

– Iz crne rupe u crnu rupu, i tako ceo život. Mi stariji obučavamo mlađe, i na poslu i u životu. Sad za najmlađeg, Nebojšu, tražimo mladu. Krajnje vreme mu je da se oženi. Ako znate neku, javite nam. I recite joj da odžačari donose sreću. Volimo posao, ali porodica nam je na prvom mestu – veli Slobodan.