Оџачари стари, где сте

Крагујевац – Кад сте последњи пут видели димничара на улици, рекли – "моја срећа", ухватили се за дугме или тражили да ишчупате длачицу са њихове четке? У Крагујевцу је таквих прилика све мање. Од петнаестак оџачара, колико их је било пре две-три деценије, данас их је у овом граду тек петорица. Мала, али одабрана екипа крагујевачких оџачара окупља се у кафаници "Ратко Митровић", покрај двомостовља, преко пута споменика Јовану Ристићу, који је 1878. са Берлинског конгреса донео вест о независности младе српске државе. Ту седе сваког јутра, пијуцкају, ко кафицу ко пићенце, и чекају налог из "Чистоће", где су тренутно запослени. Ту смо их и затекли.

– Далеко нам, брате, да идемо до фирме, а и њима је лакше. Не заузимамо им простор. Седнемо овде, сачекамо шефа да нам донесе налоге за посао, а онда крећемо. Ова кафаница нам је на пола пута од куће до посла – прича Слободан Стојиљковић, најстарији међу крагујевачким димничарима.

Крагујевачки оџачари раде исто оно што су радили и некада, само што их је данас много мање. Чисте димњаке, кафанске роштиље, котлове и котларнице по фирмама, цистерне перу од заосталог мазута и нафте. Више не иду у школу, већ је сада довољно да заврше једногодишњи курс.

– Некад је била школа у Новом Саду, грађевинска са димничарским смером. Онај ко сада хоће да буде димничар, иде овде на курс, учи мало грађевину, мало српски и математику, мало неки страни језик. И, наравно, шест месеци практична обука – каже најмлађи крагујевачки димничар Небојша Миливојевић, који се овим послом бави од 2000. године.

Између поменуте двојице, Слободан има 50 а Небојша 38 година, још су тројица колега: Мирко Перишић, шеф радне јединице у "Чистоћи", Миодраг Здравковић и Горан Молнар. Шеф на кафицу стиже последњи. Дели задатке. Једни иду у Страгаре, други у Пајсијевић, трећи у град, да среде димњак који су чистили у ово време, пре годину дана.

– Чистимо цео град и околину. Али – велику околину. Овде, у окружењу, оџачара има још само у Београду и Јагодини, а некад смо покривали све до Пожаревца. И сада идемо тамо, кад искрсне већи посао. Данас наручите, сутра добијете услугу. Зими има више посла, лети мање. Тад се одмарамо, радимо на смену – прича шеф крагујевачких оџачара Мирко Перишић.

Због ризика на послу, оџачари имају бенефицирани радни стаж – некад су имали 16, а сада 14 месеци на годину дана. Имају униформе, али их не носе баш увек. Практичније им је у својим оделима. Сваке године иду на лекарски преглед, да се утврди да не пате од висине.

– Најтеже нам је било током бомбардовања. Били смо на највишој крагујевачкој згради, на "Ипсилону", а оно само прашти. Седели смо и чекали, јер док се спустиш са 16. спрата, бомбардовање престало. Морали смо тада да прегледамо све димњаке у граду, а помагали смо и ватрогасцима – каже Слободан.

У Крагујевцу је све више домаћинстава која се греју на гас, па је за оџачаре све мање посла. Они највише раде тамо где се људи греју на чврсто гориво, угаљ и дрва. Зато овде највише посла имају у приградским насељима, а одржавају и фирме, школе и њихова издвојена одељења по селима.

– Из црне рупе у црну рупу, и тако цео живот. Ми старији обучавамо млађе, и на послу и у животу. Сад за најмлађег, Небојшу, тражимо младу. Крајње време му је да се ожени. Ако знате неку, јавите нам. И реците јој да оџачари доносе срећу. Волимо посао, али породица нам је на првом месту – вели Слободан.