Prvi utisci iz Hong Konga

Hong Kong je grad u kome maltene nije ni potrebno izlaziti iz zgrada i metroa. Zbog toga što su skoro sve ove velike betonske, metalne i staklene zgrade međusobno povezane zatvorenim mostićima koji se prostiru često i iznad širokih ulica, omogućavajući tako bezbedan i brz transport.

Ali ne samo da nije potrebno da se izlazi iz zgrada, već je po meni i nepoželjno napuštati te zgrade i mostiće, jer je napolju vlažnost vazduha izuzetno visoka. Time, svako zadržavanje napolju se pretvara u jedno jako znojavo iskustvo. Mnogo je dakle lepše biti u zatvorenim prostorima, gde radi klima, gde je sve čisto, gde ne mogu da te udare kola, gde su ljudi koji te okružuju uglavnom nasmejani i dobro obučeni i gde za čas do apsolutno svega što ti padne na pamet možeš da stigneš.

Skoro svaka zgrada ima u sebi tržni centar i sa lakoćom može od klizališta, preko bazena, teretana, sportskih objekata, da se stigne do bioskopa i pogleda bilo koji strani film, da se pojede nešto počevši od brze hrane, do najfinijih restorana od kojih su neki i na 30. ili čak 60. spratu! (Odakle vam od pogleda koji se pruža od koga bukvalno zastaje dah).

Naravno, orijentacija gde je šta je apsolutno nemoguća, ali pametni stanovnici i vlasnici ovih monstruma su i na to mislili. Sve obiluje mapama ali što je još važnije i info punktovima, sa lepim devojkama koje jedva čekaju da svakog zalutalog prolaznika na izuzetno šarmantan i fin način ponovo izvedu na pravi put. Naravno ti info deskovi služe samo za one od nas koji se još slabo razumemo u tehniku, ili one koji radije pričamo sa lepim devojkama nego da buljimo u telefonske ekrane preko kojih ovde apsolutno sve može da se sazna.

Ali kao i svuda, tako i u Hong Kongu postoji i druga strana. Tu drugu stranu čini sve što se nalazi sa spoljašnje strane ovih velikih zgrada i ispod mnoštva mostića koji ih jedne sa drugima povezuju. Zagađenost (blaga u odnosu na Peking) čini užasnu vlažnost vazduha još nepodnošljivijom. Atmosferi ne doprinosi ni gomila Indijaca, Pakistanaca, Afrikanaca i drugih uličnih prodavaca koji pokušavaju da sa lažnim "ROLEX" satovima, travom i sličnim đinđubivama obrnu koji hongkonški dolar... Svi oni navaljuju, vuku za rukav i pokušavaju da se dodvore ali se isto tako automatski naljute ako se njihova ponuda čak i na najljubazniji način odbije.

(/slika2)Ruku na srce ni domaći prodavci u svojim šarenim i osvetljenim prodavničicama nisu bolji. Jedino ih razlikuje što ne pokušavaju da se dodvore već samo čekaju u svojim malim "carstvima", uvek nekako ljuti i namrgođeni. A razlikuje ih i to što za razliku od uličnih prodavaca, oni zapravo imaju klimu, što je u neku drugu ruku možda čak i negativno, jer dovodi do šokova usled promena temperature.

Što se hrane tiče, tu ulice i dalje obiluju „mekdonaldsima“, koji su smešteni između restorančića domaće hrane, koja mene uglavnom podseća na svinjska pluća i creva, neke čudne morske plodove i životinje koje sam do sada video samo na „Diskaveriju“ kao i brdo različitih ispohovanih "poslastica" za koje dok ne probam nikako ne mogu da provalim šta se u njima zapravo nalazi. Na odlično asfaltiranim i od silnih natpisa išaranim ulicama vladaju semafori, ali oni koji su hrabri i dalje ponekad smelo prelaze „na crveno“.

Sve u svemu, dolazim do zaključka da sa jedne strane imamo bezobrazne znojave kineske kuvare iza ogromnih roštilja i šerpi, zatrpanih gomilom stvari koje da ih nisam video na tom mestu ne bi verovao da su jestive, dok sa druge strane imamo elegantno obučene, učtive, izuzetno prijatne, nasmejane i kulturne konobare i konobarice u fantastičnim restoranima...

I tako sve do sada, dok nisam pročitao ovaj tekst:

Kultura budućnosti je u kosmosu

Kultura budućnosti biće visokodigitalizovana kultura umreženih pojedinaca i institucija. Ona će biti globalna. Za dve-tri decenije ćemo početi kolonizaciju drugih planeta jer smo Zemlju istrošili do maksimuma i upropastili je i 21. vek je poslednji vek u kome se živi u prirodi. Sledeći vek biće vek tehnosvere i veštačkih digitalizovanih medija, predstava, komunikacija. Internet je samo početak toga. Moramo se pripremiti.

(/slika3)Ja se nisam setio jedne stvari koja ove dve strane Hong Konga povezuje. Nisam se uopšte setio prirode koja mi zbog toga što je se nisam setio, nije ni nedostajala. Par palmica između dve ulične trake na svakih deset ulica, par saksijica tu i tamo po tržnim centrima i zgradama su sve što ima neke veze sa prirodom i čega mogu da se setim da sam za ovih 6 dana video.

U Beogradu, Madridu, Solunu, Štuttgartu, pa čak i u Londonu i svuda gde sam živeo u Americi, nikada nije prošlo dva dana a da nisam otišao do parka, odigrao basket, fudbal, tenis, vozio bicikl, izašao da trčim, ili nije prošla nedelja a da nisam otišao na roštilj, ili makar neki piknik sa devojkom. Ovde je malo verovatno da to može da se radi. Iako je moguće baviti se sportom i zabaviti, za piknike treba kao prvo planiranje, a posle sigurno malo duže vreme da se do tog zelenog odredišta stigne, ma gde ono bilo. A blizu nije sigurno, jer ovaj grad ima stanovnika kao cela naša država.

Ali ono što se sada pitam (i što ću sutra da upitam drugare) jeste šta će da bude sa onima, koji to iskustvo prirode nisu ni imali u toj meri u kojoj sam ga ja imao? Kako njima da nedostaje nešto što nikada nisu doživeli?

Ali dobro, možda sam se ja samo malo uspaničio. Sigurno je to trema jer sam tek svega par dana ovde... verovatno je pametni Kinez već za sve smislio neko dobro rešenje.