Први утисци из Хонг Конга

Хонг Конг је град у коме малтене није ни потребно излазити из зграда и метроа. Због тога што су скоро све ове велике бетонске, металне и стаклене зграде међусобно повезане затвореним мостићима који се простиру често и изнад широких улица, омогућавајући тако безбедан и брз транспорт.

Али не само да није потребно да се излази из зграда, већ је по мени и непожељно напуштати те зграде и мостиће, јер је напољу влажност ваздуха изузетно висока. Тиме, свако задржавање напољу се претвара у једно јако знојаво искуство. Много је дакле лепше бити у затвореним просторима, где ради клима, где је све чисто, где не могу да те ударе кола, где су људи који те окружују углавном насмејани и добро обучени и где за час до апсолутно свега што ти падне на памет можеш да стигнеш.

Скоро свака зграда има у себи тржни центар и са лакоћом може од клизалишта, преко базена, теретана, спортских објеката, да се стигне до биоскопа и погледа било који страни филм, да се поједе нешто почевши од брзе хране, до најфинијих ресторана од којих су неки и на 30. или чак 60. спрату! (Одакле вам од погледа који се пружа од кога буквално застаје дах).

Наравно, оријентација где је шта је апсолутно немогућа, али паметни становници и власници ових монструма су и на то мислили. Све обилује мапама али што је још важније и инфо пунктовима, са лепим девојкама које једва чекају да сваког залуталог пролазника на изузетно шармантан и фин начин поново изведу на прави пут. Наравно ти инфо дескови служе само за оне од нас који се још слабо разумемо у технику, или оне који радије причамо са лепим девојкама него да буљимо у телефонске екране преко којих овде апсолутно све може да се сазна.

Али као и свуда, тако и у Хонг Конгу постоји и друга страна. Ту другу страну чини све што се налази са спољашње стране ових великих зграда и испод мноштва мостића који их једне са другима повезују. Загађеност (блага у односу на Пекинг) чини ужасну влажност ваздуха још неподношљивијом. Атмосфери не доприноси ни гомила Индијаца, Пакистанаца, Африканаца и других уличних продаваца који покушавају да са лажним "РОЛЕX" сатовима, травом и сличним ђинђубивама обрну који хонгконшки долар... Сви они наваљују, вуку за рукав и покушавају да се додворе али се исто тако аутоматски наљуте ако се њихова понуда чак и на најљубазнији начин одбије.

(/slika2)Руку на срце ни домаћи продавци у својим шареним и осветљеним продавничицама нису бољи. Једино их разликује што не покушавају да се додворе већ само чекају у својим малим "царствима", увек некако љути и намргођени. А разликује их и то што за разлику од уличних продаваца, они заправо имају климу, што је у неку другу руку можда чак и негативно, јер доводи до шокова услед промена температуре.

Што се хране тиче, ту улице и даље обилују „мекдоналдсима“, који су смештени између ресторанчића домаће хране, која мене углавном подсећа на свињска плућа и црева, неке чудне морске плодове и животиње које сам до сада видео само на „Дискаверију“ као и брдо различитих испохованих "посластица" за које док не пробам никако не могу да провалим шта се у њима заправо налази. На одлично асфалтираним и од силних натписа ишараним улицама владају семафори, али они који су храбри и даље понекад смело прелазе „на црвено“.

Све у свему, долазим до закључка да са једне стране имамо безобразне знојаве кинеске куваре иза огромних роштиља и шерпи, затрпаних гомилом ствари које да их нисам видео на том месту не би веровао да су јестиве, док са друге стране имамо елегантно обучене, учтиве, изузетно пријатне, насмејане и културне конобаре и конобарице у фантастичним ресторанима...

И тако све до сада, док нисам прочитао овај текст:

Култура будућности је у космосу

Култура будућности биће високодигитализована култура умрежених појединаца и институција. Она ће бити глобална. За две-три деценије ћемо почети колонизацију других планета јер смо Земљу истрошили до максимума и упропастили је и 21. век је последњи век у коме се живи у природи. Следећи век биће век техносвере и вештачких дигитализованих медија, представа, комуникација. Интернет је само почетак тога. Морамо се припремити.

(/slika3)Ја се нисам сетио једне ствари која ове две стране Хонг Конга повезује. Нисам се уопште сетио природе која ми због тога што је се нисам сетио, није ни недостајала. Пар палмица између две уличне траке на сваких десет улица, пар саксијица ту и тамо по тржним центрима и зградама су све што има неке везе са природом и чега могу да се сетим да сам за ових 6 дана видео.

У Београду, Мадриду, Солуну, Штуттгарту, па чак и у Лондону и свуда где сам живео у Америци, никада није прошло два дана а да нисам отишао до парка, одиграо баскет, фудбал, тенис, возио бицикл, изашао да трчим, или није прошла недеља а да нисам отишао на роштиљ, или макар неки пикник са девојком. Овде је мало вероватно да то може да се ради. Иако је могуће бавити се спортом и забавити, за пикнике треба као прво планирање, а после сигурно мало дуже време да се до тог зеленог одредишта стигне, ма где оно било. А близу није сигурно, јер овај град има становника као цела наша држава.

Али оно што се сада питам (и што ћу сутра да упитам другаре) јесте шта ће да буде са онима, који то искуство природе нису ни имали у тој мери у којој сам га ја имао? Како њима да недостаје нешто што никада нису доживели?

Али добро, можда сам се ја само мало успаничио. Сигурно је то трема јер сам тек свега пар дана овде... вероватно је паметни Кинез већ за све смислио неко добро решење.