Ekonomski emigrant

Imam 43 godine i već sam, s porodicom, trinaest godina po inostranstvu. Kažem ‘po’ jer promenismo nekoliko zemalja u međuvremenu. Pitam se da li me to kvalifikuje za status gastarbajtera?

Ne bih mnogo o razlozima odlaska iz Srbije, ko je živeo u Srbiji u prvoj polovini devedesetih zna dobro o čemu pricam. Rat u Hrvatskoj, ja rezervista, pojma nemam ni dan danas zašto sam poslat tamo. Vratih se, dao Bog, živ i zdrav.

Onda ona neshvatljiva inflacija (čak i dan danas ), posla nema. Otac neočekivano umre (kao da ima „očekivane“ smrti, pričam i ja svašta..), sestra se razvede posle samo 11 meseci braka i…puno toga ‘pretumbasmo’ preko glave u tih par godina.

Dobra vest (ukoliko je to još uvek vest), je da se ja tada oženih i ubrzo nam se rodi sin. Nekoliko meseci kasnije otputovah ‘preko crte’, a porodica mi se pridružila posle nekoliko meseci. I od tada počinje naše putešestvije.

Provedosmo na Malti skoro tri godine, ljudi jednostavni i dobre duše. Imali smo stan s pogledom na luku Valeta i redovno gledasmo putničke brodove kako pristaju i odlaze, ne možeš a da ne poželiš da i tebe taj brod ‘odnese’ negde daleko. I da vidiš, ‘odnese’ nas, ali ne brod nego avion i to daleko. U Indiju.

Dobih posao u jednoj belgijskoj firmi s projektom u Indiji, ne premišljah se ni trenutka. Setih se Tadž Mahala i knjige ’Sva čuda sveta’ koju su mi roditelji kupili kad sam bio klinac. Majka kuka da će tigrovi da nas pojedu, ali mi ne ‘zarezujemo’.

Ljudi moji, kakav je Indija kulturni šok! Bombaj, njegovi mirisi i vlaga, gužve na ulicama, ostadoše nam urezani u pamćenju od trenutka sletanja pa sve do danas, deset godina kasnije! O hrani da i ne govorimo! Mogao bih danima da pričam o Indiji, proveli smo tamo tri ipo godine, dva projekta s različitim kompanijama, posetili smo i Tadž Mahal, pa bivšu portugalsku koloniju Goa, planinu Mablesvar, itd. Indija je sve ono što ste videli na TV-u, prljavština, beda, prosjaci, krave, magarci, psi, svinje koje hodaju ulicama (ovo se vidi Gudjaratu pošto su oni vegetarijanci), ali Indija je I MNOGO više od toga!

Imali smo prijatelje i komšije koji bi skinuli zvezde s neba za tebe, gostoprimstvo je nepojmljivo. Pored dobrih prijatelja i dobrog radnog iskustva koje stekoh, napustismo Indiju s nečim još važnijim – s još jednim sinom. Bili smo presrećni supruga i ja kad smo saznali da je trudna, ali i zabrinuti jer ćemo morati da živimo razdvojeni dugi niz meseci pošto je bilo planirano da se ona vrati za Srbiju, a ja da ostanem. Srećom, supruga, rešena da se ne razdvajamo, ode u inspekciju obližnje bolnice i vrati se sa izveštajem da su uslovi bolji nego u požarevačkoj bolnici gde se porodila prvi put! Trudnoća i porođaj su bili kako treba i dobismo zdravog i pravog dečkića.

Da skratim priču, posle Indije videsmo Singapur, Dominikansku Republiku, Abu Dabi, Dubai i evo nas već četiri godine u Kataru. Ovde, kao i u ostalim zemljama Bliskog Istoka, živimo među (bukvalno) stotinu različitih nacionalnosti. Dva sina (sada imaju 13 i 9 godina) pohađaju britansku školu, imaju za drugare Arape, Japance, Britance, Kenijce, muslimane, hrišćane, budiste, hinduiste, itd. Pored engleskog uče španski i francuski (naravno da u kući pričamo srpski i naravno da ne znaju, na žalost, ulični žargon kao deca u Srbiji).

Iako ovako mladi, videli su već toliko sveta da je to za priču. Pored ovih zemalja gde smo živeli, posetili smo kao turisti i Tajland, Sejšele, Indoneziju, prošlog leta prvi put smo ih vodili u Crnu Goru...

Rastu u međunarodnoj sredini i nadam se da neće imati predrasude kakve mi matorci nosimo sa sobom. Srbiju posećujemo svakog leta i nadam se da ćemo biti u mogućnosti da to radimo i u budućnosti.

Želim da napišem i par redova o svojoj supruzi, zaslužila je to nebrojeno puta. Plašio sam se, u početku naravno, da neće izdržati ‘preko’ bez roditelja i rodbine, mislio sam da je mnogo vezana za njih, bar je tako izgledala, za razliku od mene. Kako mi je milo što sam bio u ‘krivu’! Pokazala je neverovatnu nezavisnost i ‘opstala’ u ponekad, vrlo teškim uslovima.

Izolovanost od rodbine pozitivno utiče na naš brak, i dobro i loše možeš da deliš samo sa partnerom, nemaš kome drugom da se ‘okreneš’. A i ne želim drugačije, i pre braka kao i sada, smatrao sam da žena koju oženim mora biti ujedno i moj najbolji prijatelj.

Umalo da zaboravim! Pre nekoliko godina poželesmo žena i ja da dodamo ćerku našoj ekipi. I evo već tri i kusur godina imamo ćerku I sina – dvojke!!! Naravno da smo najbučniji u komšiluku, ko će a ko ne mi? Najmlađi viču zato što im se viče, ovi stariji da bi nadjačali ove mlađe, a roditelji da bi nadjačali sve njih – nikad ne uspevamo u tome, i tako u krug. Ma samo da smo svi zdravi, ostalo će doći.

A Srbija? U Srbiju smo (mi, roditelji) razočarani onoliko koliko su razočarani svi oni koji su je napustili i svi oni koji su ostali, ni manje ni više. Srbiju ćemo uvek voleti svejedno ko bude na vlasti i nikad prestati nećemo, sve i da hoćemo. Ko kaže drugačije – laže.

Uzdravlje i pozdrav iz tamo daleko...