Економски емигрант

Имам 43 године и већ сам, с породицом, тринаест година по иностранству. Кажем ‘по’ јер променисмо неколико земаља у међувремену. Питам се да ли ме то квалификује за статус гастарбајтера?

Не бих много о разлозима одласка из Србије, ко је живео у Србији у првој половини деведесетих зна добро о чему прицам. Рат у Хрватској, ја резервиста, појма немам ни дан данас зашто сам послат тамо. Вратих се, дао Бог, жив и здрав.

Онда она несхватљива инфлација (чак и дан данас ), посла нема. Отац неочекивано умре (као да има „очекиване“ смрти, причам и ја свашта..), сестра се разведе после само 11 месеци брака и…пуно тога ‘претумбасмо’ преко главе у тих пар година.

Добра вест (уколико је то још увек вест), је да се ја тада ожених и убрзо нам се роди син. Неколико месеци касније отпутовах ‘преко црте’, а породица ми се придружила после неколико месеци. И од тада почиње наше путешествије.

Проведосмо на Малти скоро три године, људи једноставни и добре душе. Имали смо стан с погледом на луку Валета и редовно гледасмо путничке бродове како пристају и одлазе, не можеш а да не пожелиш да и тебе тај брод ‘однесе’ негде далеко. И да видиш, ‘однесе’ нас, али не брод него авион и то далеко. У Индију.

Добих посао у једној белгијској фирми с пројектом у Индији, не премишљах се ни тренутка. Сетих се Таџ Махала и књиге ’Сва чуда света’ коју су ми родитељи купили кад сам био клинац. Мајка кука да ће тигрови да нас поједу, али ми не ‘зарезујемо’.

Људи моји, какав је Индија културни шок! Бомбај, његови мириси и влага, гужве на улицама, остадоше нам урезани у памћењу од тренутка слетања па све до данас, десет година касније! О храни да и не говоримо! Могао бих данима да причам о Индији, провели смо тамо три ипо године, два пројекта с различитим компанијама, посетили смо и Таџ Махал, па бившу португалску колонију Гоа, планину Маблесвар, итд. Индија је све оно што сте видели на ТВ-у, прљавштина, беда, просјаци, краве, магарци, пси, свиње које ходају улицама (ово се види Гудјарату пошто су они вегетаријанци), али Индија је И МНОГО више од тога!

Имали смо пријатеље и комшије који би скинули звезде с неба за тебе, гостопримство је непојмљиво. Поред добрих пријатеља и доброг радног искуства које стекох, напустисмо Индију с нечим још важнијим – с још једним сином. Били смо пресрећни супруга и ја кад смо сазнали да је трудна, али и забринути јер ћемо морати да живимо раздвојени дуги низ месеци пошто је било планирано да се она врати за Србију, а ја да останем. Срећом, супруга, решена да се не раздвајамо, оде у инспекцију оближње болнице и врати се са извештајем да су услови бољи него у пожаревачкој болници где се породила први пут! Трудноћа и порођај су били како треба и добисмо здравог и правог дечкића.

Да скратим причу, после Индије видесмо Сингапур, Доминиканску Републику, Абу Даби, Дубаи и ево нас већ четири године у Катару. Овде, као и у осталим земљама Блиског Истока, живимо међу (буквално) стотину различитих националности. Два сина (сада имају 13 и 9 година) похађају британску школу, имају за другаре Арапе, Јапанце, Британце, Кенијце, муслимане, хришћане, будисте, хиндуисте, итд. Поред енглеског уче шпански и француски (наравно да у кући причамо српски и наравно да не знају, на жалост, улични жаргон као деца у Србији).

Иако овако млади, видели су већ толико света да је то за причу. Поред ових земаља где смо живели, посетили смо као туристи и Тајланд, Сејшеле, Индонезију, прошлог лета први пут смо их водили у Црну Гору...

Расту у међународној средини и надам се да неће имати предрасуде какве ми маторци носимо са собом. Србију посећујемо сваког лета и надам се да ћемо бити у могућности да то радимо и у будућности.

Желим да напишем и пар редова о својој супрузи, заслужила је то небројено пута. Плашио сам се, у почетку наравно, да неће издржати ‘преко’ без родитеља и родбине, мислио сам да је много везана за њих, бар је тако изгледала, за разлику од мене. Како ми је мило што сам био у ‘криву’! Показала је невероватну независност и ‘опстала’ у понекад, врло тешким условима.

Изолованост од родбине позитивно утиче на наш брак, и добро и лоше можеш да делиш само са партнером, немаш коме другом да се ‘окренеш’. А и не желим другачије, и пре брака као и сада, сматрао сам да жена коју оженим мора бити уједно и мој најбољи пријатељ.

Умало да заборавим! Пре неколико година пожелесмо жена и ја да додамо ћерку нашој екипи. И ево већ три и кусур година имамо ћерку И сина – двојке!!! Наравно да смо најбучнији у комшилуку, ко ће а ко не ми? Најмлађи вичу зато што им се виче, ови старији да би надјачали ове млађе, а родитељи да би надјачали све њих – никад не успевамо у томе, и тако у круг. Ма само да смо сви здрави, остало ће доћи.

А Србија? У Србију смо (ми, родитељи) разочарани онолико колико су разочарани сви они који су је напустили и сви они који су остали, ни мање ни више. Србију ћемо увек волети свеједно ко буде на власти и никад престати нећемо, све и да хоћемо. Ко каже другачије – лаже.

Уздравље и поздрав из тамо далеко...