(Ne)uvažavanje (ne)poraženih

Prosečan crnogorski građanin u poslednje vreme sa zebnjom očekuje najveće hrišćanske praznike Božić i Uskrs, jer to više nisu svečanosti koje zbližavaju ljude, nego dani puni napetosti i netrpeljivosti.

A sva besmislenost crnogorskih podela najbolje se vidi, upravo, na primeru proslave Badnje večeri. U mnogim gradovima lože se dva badnjaka.

U Baru, pristalice Srpske pravoslavne crkve godinama nalažu badnjak pred Parohijskim domom na Topolici, dok stotinak metara dalje, prema obali, kod dvorca kralja Nikole, badnjak, četvrtu godinu zaredom, nalažu pristalice kanonski nepriznate crnogorske pravoslavne crkve.

Na oba mesta badnjak donose Crmničani.

Kod Parohijskog doma ove godine doneli su ga predstavnici bratstva Vukmanovići iz sela Utrg, a kod dvorca kralja Nikole predstavnici bratstva Lekići iz Komarna. Vukmanovića je bilo i pred dvorcem kralja Nikole, kao što je Lekića bilo i pred Parohijskim domom.

Te iste, Badnje noći, u jednom barskom kafiću, došlo je do sukoba i tuče dve grupe mladića zbog badnjaka.

Počelo je pretnjom o odsecanju ruke koja je podigla tri prsta, a nastavljeno psovanjem poglavara takozvane CPC Miraša Dedeića i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića. Osmoricu aktera tuče policija je privela. Kasnije su se mladići izmirili. I biće mirno do Uskrsa. A onda će ponovo početi prebrojavanje vernika, od kojih, doduše, većina nema mnogo veze sa verom i religijom.

Ovo, s vremena na vreme, podizanje tenzija, nekome, očigledno, odgovara.

Jer, nacionalno pomirenje u Crnoj Gori nije teško izvesti. Potrebno je samo malo dobre volje. Recimo, da se uvaže apeli da se izmeni crnogorska himna u delu koji je dopisao kvisling Sekula Drljević, da državna zastava, koja sada mnogo liči na zastavu jedne susedne zemlje, bude trobojka sa crnogorskim grbom i da država posluša patrijarha moskovskog i cele Rusije Aleksija Drugog i "obezbedi zaštitu vernika Srpske pravoslavne crkve od protivpravnog delovanja CPC", jer, vele istinski vernici, taj uvaženi duhovnik se, valjda, razume u ustrojstvo i kanone Pravoslavne crkve.

Ovako, izgleda da je na referendumu o državno-pravnom statusu Crne Gore, u maju 2006. godine, za nezavisnost glasalo najmanje 90 odsto punoletnih građana. Nema, naime, bilo kakvog kompromisa sa onih 44,5 odsto građana koji su glasali za zajedničku državu sa Srbijom. Oni koji su na referendumu imali većinu, istina, kazali su da nema pobednika i pobeđenih i da je Crna Gora država ravnopravnih građana, ali u stvarnosti oni koji su mislili da će bolje živeti u zajednici sa Srbijom nikako da makar na jednom primeru osete da nisu teško poraženi i da se i njihovo mišljenje uvažava.