(Не)уважавање (не)поражених

Просечан црногорски грађанин у последње време са зебњом очекује највеће хришћанске празнике Божић и Ускрс, јер то више нису свечаности које зближавају људе, него дани пуни напетости и нетрпељивости.

А сва бесмисленост црногорских подела најбоље се види, управо, на примеру прославе Бадње вечери. У многим градовима ложе се два бадњака.

У Бару, присталице Српске православне цркве годинама налажу бадњак пред Парохијским домом на Тополици, док стотинак метара даље, према обали, код дворца краља Николе, бадњак, четврту годину заредом, налажу присталице канонски непризнате црногорске православне цркве.

На оба места бадњак доносе Црмничани.

Код Парохијског дома ове године донели су га представници братства Вукмановићи из села Утрг, а код дворца краља Николе представници братства Лекићи из Комарна. Вукмановића је било и пред дворцем краља Николе, као што је Лекића било и пред Парохијским домом.

Те исте, Бадње ноћи, у једном барском кафићу, дошло је до сукоба и туче две групе младића због бадњака.

Почело је претњом о одсецању руке која је подигла три прста, а настављено псовањем поглавара такозване ЦПЦ Мираша Дедеића и митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића. Осморицу актера туче полиција је привела. Касније су се младићи измирили. И биће мирно до Ускрса. А онда ће поново почети пребројавање верника, од којих, додуше, већина нема много везе са вером и религијом.

Ово, с времена на време, подизање тензија, некоме, очигледно, одговара.

Јер, национално помирење у Црној Гори није тешко извести. Потребно је само мало добре воље. Рецимо, да се уваже апели да се измени црногорска химна у делу који је дописао квислинг Секула Дрљевић, да државна застава, која сада много личи на заставу једне суседне земље, буде тробојка са црногорским грбом и да држава послуша патријарха московског и целе Русије Алексија Другог и "обезбеди заштиту верника Српске православне цркве од противправног деловања ЦПЦ", јер, веле истински верници, тај уважени духовник се, ваљда, разуме у устројство и каноне Православне цркве.

Овако, изгледа да је на референдуму о државно-правном статусу Црне Горе, у мају 2006. године, за независност гласало најмање 90 одсто пунолетних грађана. Нема, наиме, било каквог компромиса са оних 44,5 одсто грађана који су гласали за заједничку државу са Србијом. Они који су на референдуму имали већину, истина, казали су да нема победника и побеђених и да је Црна Гора држава равноправних грађана, али у стварности они који су мислили да ће боље живети у заједници са Србијом никако да макар на једном примеру осете да нису тешко поражени и да се и њихово мишљење уважава.