Vatra ognjišta ne da da utrne tradicija

Veljkovci – Selo Veljkovci udaljeno je od Crne Trave nepuna četiri kilometra. Smešteno je u podnožju Čemernika na nadmorskoj visini od 1230 metara, opasano kanalom koji kroz tunel odvodi vodu u Vlasinsko jezero.

U selu ima dvadesetak kuća, od kojih samo dve imaju stalne žitelje, ali se Veljkovčani rado vraćaju u zavičaj, tako da se dim uvek vije iz po nekoliko kuća. Građevinski inženjer iz Niša Slavoljub Rakić Paja, autor monografije o Veljkovcima, na zidu rodne kuće napisao je stihove: „U ovoj kući od 21. 11. 1929. godine leta gospodnjeg neprestano gori oganj. Oganj gaji tradiciju, tradicija gaji pečalbarstvo, pečalbarstvo rađa ljubav, a ljubav stvara neizmerno poštovanje prema vatri koja na ognjištu ne da da utrne tradicija“.

Jedan od onih koji ne daju da ugasne vatra u njihovoj rodnoj kući jeste Sima Kitanović iz Leskovca koji je čitav radni vek posvetio izgradnji fabričkih dimnjaka. Da bi sačuvao uspomenu na zavičaj, Sima je uredio etnokuću i nazvao je „Zavičaj moje duše“ u kojoj ima preko trista predmeta koji su se nekada koristili u ovom kraju. Tu su kantari, razne vrste makaza, železa za konje, građevinski alat, kofer sa kojim je njegov otac odlazio u pečalbu, mistrije, viskovi, metar, preslice, tronožac star osamdeset godina, kondir čija se starost procenjuje na 150 do 200 godina, šporet od pre šezdeset godina, raonik, skije iz njegovog detinjstva, bučka, čutura, fenjeri, lampe, činije, drljača, gusle, tambura, ćilimi, narodna nošnja, točkovi i šta sve ne.

Uz čašu prepečenice, društvo mu pravi akademski slikar iz Niša Stojan Nestorović.

– Bitno je da imam s kim da popijem kaficu, rakijicu i da evociramo uspomene. Puno Veljkovčana se vraća u zavičaj: dr Boško Stevanović, profesor na Građevinskom fakultetu u Beogradu, Jovica Milčić, vlasnik auto-servisa u Kaluđerici, Lidija Dimitrijević, šef kabineta za dijasporu, Boban Kitanović, vlasnik građevinske firme iz Niša, Dragan Stamenković, direktor Zanatske zadruge „Balkan“, dr Boško Petrović iz Leskovca – nabraja naš domaćin.

Mogao bi Sima da priča satima o ovdašnjim neimarima, o pečalbarstvu kao sudbini Crnotravaca, o zavičajnoj nostalgiji koja ga prati od momenta kada se po završetku građevinske škole u Crnoj Travi otisnuo u svet, najpre u beogradsko preduzeće „Crnotravac“ čiji je stipendista bio, a potom u „Vatrostalnu“ sa kojom je gradio kuvajtske tornjeve i dimnjake na najvećoj petrohemiji u Evropi – na obali Odre u Nemačkoj.

– Najviši dimnjak koji sam gradio je onaj na termoelektrani u Trbovlju visok 360 metara. U Obrenovcu smo gradili dimnjak od 300 metara, u Bitolju isto, u RTB-u Bor, paraćinskoj staklari, u Kaknju, Rijeci, Zagrebu. Radio sam na stotinak dimnjaka, pretežno betonskih. Moj brat Jovan Kitanović bio je majstor na glasu. O njemu je snimljen film koji je prikazivan u bioskopima kao žurnal. Prikazan je i na festivalu u Kanu u kategoriji kratkometražnih filmova. Izgradio je tolike dimnjake, a sticajem okolnosti, život je izgubio prilikom banalne intervencije na toplani u „Niteksu“ – priča za „Politiku“ jedan od crnotravskih graditelja dimnjaka.