STVARNOST I STATISTIČKA ILUZIJA

Zvanične procene ovogodišnjeg pada bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije kreću se između tri i četiri procenta. U ambijentu svetske ekonomske krize to bi se moglo smatrati uspehom, da već u ranoj fazi recesionog ciklusa nije došlo do velikog pada broja zaposlenih. Relativno mali pad BDP-a, uz ogroman pad broja zaposlenih (bar 160.000 u poslednjih dvanaest meseci) teško se može objasniti samo recesionim porastom produktivnosti. Ovakva kretanja dovode u pitanje valjanost obračuna realnog BDP-a.

Visina i rast BDP-a nepouzdana su mera uspeha nacionalne ekonomije – kvaliteta života još manje. Njegov obračun, kao i obračun povezanih kategorija poput inflacije ili produktivnosti, sve više se odvaja od ekonomske stvarnosti. Statistička metodologija se teško nosi sa velikim promenama globalnih ekonomskih procesa ne samo u Srbiji, već i u državama sa veoma razvijenim sistemima statističkog praćenja.

Učešće usluga u BDP-u sve je veće, i teško je razlučiti koliko je ovaj rast posledica stalnog povećavanja cena usluga, a koliko realnog porasta njihovog obima. Danas je jasno da su finansijski sektor ili tržište nekretnina, na primer, tokom poslednje decenije stvarali više iluziju vrednosti nego što su stvarale vrednost.  Ta iluzija se zatim statistički materijalizovala kao porast realnog BDP-a, kreirajući privid ekonomskog uspeha. Letonija i Island su najsnažnija i najnesrećnija ilustracija ovog fenomena.

Globalna ekonomska međuzavisnost, rast spoljnotrgovinskog prometa, raznovrsnost ponuđene robe, kao i stalno kreiranje novih proizvoda stvaraju dodatne probleme za statistiku. Geografska diverzifikacija proizvodnje dovela je do toga da je finalni proizvod, više nego ikada, zbir komponenti proizvedenih u različitim državama, koje imaju različite nivoe produktivnosti i troškovnu strukturu. Zbog svega toga, statistička analiza cena finalnih proizvoda postaje ogroman problem koji otežava i obračun realnog BDP-a.

Ako se na Dalekom istoku roba kupi za dolar, a potom na domaćem tržištu proda za tri, efektivni porast BDP-a zemlje uvoznika će biti dva dolara. Što je nivo marži koje trgovci zaračunavaju veći, domaći BDP će biti veći. Naravno, i domaći trgovac stvara vrednost jer je robu stavio na raspolaganje kupcu i u taj proces uložio znanje, rad i sredstva, ali tu vrednost nije lako objektivizirati. Monopolizovana i kartelizovana tržišta pogotovo omogućavaju uvećavanje marži, što dovodi do još većeg statističkog precenjivanja domaćeg BDP-a. Identičan proces se odvija i u industriji koja se bazira na uvoznim komponentama.

Ovakvi robni tokovi mogu sakriti stvarnu inflaciju – ako nabavne cene uvoznih proizvoda padaju, a domaće prodajne cene ostaju iste ili padaju sporije, dolazi do inflatornog povećavanja marži koje statistika teško uočava. To povećanje je neregistrovana inflacija koja se prelila u realni BDP, a da nikakva nova vrednost nije stvorena.

Na ovaj način rast produktivnosti inostranih izvoznika (otuda snižavanje cena) može dovesti do fiktivnog statističkog rasta BDP-a zemlje uvoznika. Isti efekat ima i precenjeni kurs valute zemlje uvoznika – i on snižava nabavne cene uvoznih proizvoda.

Što je (hronični) trgovinski deficit zemlje veći, što je kurs domaće valute precenjeniji, i/ili što je veće prisustvo monopola i kartela na domaćem tržištu, veća je i verovatnoća da BDP takve zemlje bude statistički precenjen. Ovo je samo hipoteza, ali ona najbolje može objasniti čudne fenomene i višegodišnja divergentna kretanja BDP-a i stope zaposlenosti u Srbiji.

Izlaz iz statističkog lavirinta nije tako težak, ali je potrebno promeniti vladajuću ekonomsku paradigmu koja fetišizira značaj rasta BDP-a. Pouzdaniju sliku stvarnog ekonomskog stanja i trendova pruža kretanje rasta zaposlenosti – one zaposlenosti od koje se ubiraju porezi i doprinosi i koja je temelj dobrobiti i pojedinca i države.

U tržišnoj privredi koja ne zapošljava na silu, po državnom ili partijskom diktatu, samo je porast broja zaposlenih prava mera uspeha ekonomske politike. Na tom segmentu je i jedna od najvažnijih razlika između preduzeća i države. Preduzeće može biti uspešno i kada broj zaposlenih stagnira ili opada – država to ne može. Privredni rast pri kome sve manje ljudi radi u suštinskom smislu je recesija, bez obzira na to što ekonomska nauka recesiju drugačiju definiše.

Sve dok se broj zaposlenih smanjuje, optimizam i najave izlaska iz krize koje se baziraju  na rastu BDP-a samo su puka iluzija i trijumf statistike nad realnošću – u Americi ili Srbiji, svejedno.

finansijski konsultant