Rodoljub u tuđini

Pre više od pola veka, 27. januara 1954. jedan dvadesetogodišnjak se odlučuje na hrabru i opasnu pustolovinu: preduzima bekstvo iz Titove Jugoslavije. Taj će korak usmeriti njegov životni put, pun neobičnih i smelih poduhvata. Sa ukradenim pasošem izvesnog nemarnog Belgijanca koji će, za razliku od našeg begunca, lako doći do nove putne isprave, ukrcava se, jednog tmurnog jutra, u avion koji će ga odneti u Švajcarsku da bi kao svršeni gimnazijalac, bez alata i zanata, krenuo u onu drugu, gorku i gorkijevsku školu, gde se ispiti polažu iz dana u dan, i gde se nikad ne dobija diploma. Izbeglica će se prihvatati svakojakih poslova: okušaće se kao baštovan, fabrički radnik, noćni čuvar, prodavač u knjižari, ostajući, u svim tim poslovima, veran svojoj najvećoj i nezamenljivoj ljubavi, književnosti. U izgnanstvo je krenuo nošen malom noćnom muzikom nedavno pročitanog romana Tomasa Vulfa „Pogledaj dom svoj, anđele”. Ta je knjiga, sredinom pedesetih, ogrejala dušu čitavog jednog naraštaja koji je, po varošima i selima Balkana, osluškivao zov prekomorskih sirena, spreman da im se svakog časa odazove. Umesto da nas sputa, ograničena sloboda kretanja i mišljenja nas je podsticala na uzlete prema dalekom i nepoznatom. Disali smo i mislili svetski. Bili smo kosmopoliti, spremni da se uključimo u slobodnu carinsku zonu duha, ne robe i kapitala, na šta se Evropa u međuvremenu svela.

Pogledaj dom svoj, anđele: imperativ ovog naslova će desetlećima odjekivati u uhu dobrovoljnog izgnanika, ili, da upotrebim surovu i preciznu sintagmu svetskih birokrata, ove displaced person... Odanost izgubljenoj otadžbini i ljubav prema književnosti dugo će susedovati u duši mladog apatrida, da bi, u jednom trenutku, te dve strasti dostigle umirujuće jedinstvo: duh rodne zemlje se ponajbolje čuva i održava u delima njenih pisaca. Naš će knjigoljubac svoju životnu strast stvarati osnivanjem izdavačke kuće l’Age d’Homme, „Zrelo doba”, Muževno doba, a zaveštanju iz Vulfovog naslova vratiće se kad zavičajni ogranak kuće bude nazvao Naš Dom. Anđeo je pogledao prema svome domu, i s godinama će obraćati sve veću pažnju književnom stvaralaštvu slovenskog sveta, posebno srpskog. Usput će, sebi za dušu, kao dug našoj mladosti, objaviti, na francuskom, i nezaboravni Vulfov roman.

U toku četiri decenije ostrašćenog izdavačkog rada, Vladimir Dimitrijević je štampao oko 4.000 naslova što pisaca sa frankofonog područja, što prevoda sa velikih svetskih jezika, među kojima je i naš jezik, prvi put u modernom dobu, dobio ugledno mesto. Dimitrijević je izašao na glas kao neumorni passeur, što će reći vozar, skeledžija, prevoznik dela velikih i manje poznatih slovenskih pisaca, klasika i disidenata, od kojih su neki imali lepu prođu, ali i srpskih, od čijih se knjiga niko i nigde nije obogatio. Dimitrijević ih je uporno objavljivao, sa gubitkom koji smo strpljivo i mi pisci snosili, na dobit naše književnosti: prvi put u istoriji ona je, na francuskom jezičkom području, dostigla nezaobilaznu kritičku masu. Onaj ko zaželi da se obavesti o našem stvaralaštvu, o istoriji, o prošlosti i sadašnjosti, moći će, po bibliotekama, da nađe izvor korisnih obaveštenja. Na Volterovom jeziku se, zahvaljujući pre svega Dimitrijeviću, pojavila čitava mala biblioteka naših knjiga, i knjiga o nama. Pored književne fikcije i istoriografije, srpski korpus obuhvata i brojna svedočanstva o zbivanjima u poslednjoj deceniji HH veka: okrenuvši se bez dvoumljenja svojoj napadnutoj zemlji. Odbegli Anđeo je organizovao pokret otpora talasu krivotvorenja naše prošlosti i zlonamernog predstavljanja tekućih događaja. To je, uostalom, bila konstanta njegovog delovanja: štampanje zapostavljenih dela i napadanih pisaca postalo je zaštitni znak njegove kuće. Početnu podršku i prvi prevod dao mu je Dominik de Ru, pisac omražen od pariske levičarske inteligencije, čije će Cahiers de L’herne, posle prerane piščeve smrti, preuzeti. Le Passeur se u eposi sovjetskog samizdata preobrazio u hrabrog krijumčara. Oberučke će prihvatiti Aleksandra Zinovjeva, i tolike kršitelje kućnog reda, od Cvetajeve i Mandeljštama, do generala Galoa. Dodamo li tome na desetine pravoslavnih mislilaca i teologa koji su ovde-dole, na zemlji, uvek u većoj ili manjoj nemilosti, steći ćemo jasniju sliku o širini duhovnog pokreta otpora vođenog, tiho i nepopustljivo, na potezu između Lozane i pariskog Latinskog kvarta.

Srpsko poglavlje njegovog bogatog kataloga obuhvata dela Dositeja Obradovića (Život i priključenija), Vuka Karadžića (Srpske narodne priče), Ive Andrića, (Žeđ i druge pripovetke, Anikina vremena, Travnička hronika, Prokleta avlija), Rastka Petrovića (Ljudi govore), Miloša Crnjanskog (Itaka, Kod Hiperborejaca, Dnevnik o Čarnojeviću, Ljubav u Toskani, Lament nad Beogradom, Roman o Londonu, Knjiga o Mikelanđelu, Seobe, Priče o muškom, Kap španske krvi), Bore Stankovića (Gazda Mlade, Uvela ruža, Nečista krv, Zavičaj, Božji ljudi i druge priče, Tašana), Branka Ćopića (Bašta sljezove boje), Radovana Samardžića (Mehmed-paša Sokolović), Dejana Medakovića (Efemeris I i II), Anđelka Krstića (Večiti dužnici), Aleksandra Tišme (Široko otvorena vrata, Upotreba čoveka, Knjiga o Blamu, Žene koje volimo, Vere i zavere, Škola bezbožništva, Crna devojka, Kapo, Bez krika), Nikole Miloševića (Mioljsko leto)  – to među mrtvima. Od živih je najzastupljeniji Dobrica Ćosić (Vreme smrti I i II, Vreme ala, Vernik, Grešnik, Otpadnik, Koreni, Bajka, Vreme vlasti, Vreme laži ili roman o Titu, Apokalipsa, Propast Jugoslavije, Jugoslavija i srpsko pitanje, Za srpsko pomirenje).Sa po jednom ili više knjiga predstavljeno je stvaralaštvo Mome Kapora, Borislava Pekića, Dušana Kovačevića, Dragoslava Mihailovića, Miodraga Pavlovića, Branimira Šćepanovića, Ljubomira Simovića, Jovana Hristića, Mirjane Bobić-Mojsilović, Slobodana Rakitića, Vidosava Stevanovića, Jovana Zivlaka, Ivanke Mikić, Ognjena Lakićevića, Bobe Blagojevića, Dragana Babića, Negovana Rajića, Milene Noković, Žarka Komanina, et de Votre Serviteur...

(/slika2)Veliku i sistematsku pažnju izdavač je posvetio pravoslavnom hrišćanstvu, objavivši čitavu malu biblioteku ruskih i evropskih teologa od Šestova, Berđajeva, Bulgakova, Florenskog, Solovjeva i Gregora Palmasa, do naših duhovnika – patrijarha Pavla, vladike Atanasija Jevtića, Justina Popovića (u sedam tomova), vladike Nikolaja (u pet tomova)...

U godinama pomamne antisrpske kampanje, pri čemu je pariska inteligencija pokazala simptome histeričnog rasizma, Dimitrijević štampa na desetine studija, svedočanstva, pamfleta i polemika, u kojima naši i strani autori nastoje da zbivanja prikažu na nepristrastan, što će reći politički nekorektan način.

Izdavač se potrudio da u godinama sveopšte hajke na sve što je srpsko objavi prevod dragocene knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko, te niz važnih studija francuskog generala Pjer-Mari Galoa, među kojima su posebnu pažnju izazvali Alahovo sunce zaslepljuje Zapad i Krv nafte – Bosna. Na našoj strani se, tada, našao i veliki ruski zagranični pisac Vladimir Vokov, sa ogledom Dezinformacija – ratno oružje...

Za srpsku književnost, i za tumačenje naše istorijske situacije, njegova izdavačka kuća je uradila više od svih diplomatskih predstavništava i njihovih službi zaduženih za kulturnu akciju u inostranstvu, posebno u zapadnoevropskim prestonicama.