Robot umetnik

Jednoruki metalni vajar, sa ugrađenim računarskim programom, strpljivo je oblikovao ljudsko lice uklanjajući milimetar po milimetar suvišne slojeve u materijalu sličnom stiroporu. Zamislite samo koliko mora da bude pametan i pažljiv u oponašanju najtananijih pokreta čovekove ruke.

U Laboratoriji za proizvodno mašinstvo na Mašinskom fakultetu u Beogradu ugledni robotičar prof. dr Dragan Milutinović, sa svojom družinom, preobratio je besposlenog i zastarelog robota domaće izrade u vrhunskog skulptora. Ali namera nije da bude otpremljen u umetnički atelje.

Kako ste prilično ostarelog industrijskog robota preobratili u umetnika? Šta je on u stanju da uradi?

Mašine alatke i roboti su ključni činioci proizvodnih tehnologija i značajne oblasti istraživanja u visokorazvijenim zemljama. Proizvode visokih tehnologija danas odlikuju oblici sa vrlo složenim estetskim i funkcionalnim površinama.Polazeći od dugogodišnjeg iskustva, na Katedri za proizvodno mašinstvo, Mašinskog fakulteta u Beogradu, u saradnji s „Lola institutom” započeli smo poduhvat osmišljavanja rekonfigurabilnog obradnog sistema na bazi robota za delove većih gabarita od mekših materijala, srednje i niže klase tačnosti i složenih estetskih i funkcionalnih površina.

Novim pristupom u modelovanju, upravljanju i programiranju domaćeg robota „LOLA 50”preobratili smo u veoma delotvornu petoosnu mašinu alatku, koja izvodi troosnu i petoosnu obradu najsloženijih estetskih i funkcionalnih površina. Najpre smo ga isprobali u tananom ljudsko lica, a potom i u izradi lopatice za turbine.

Kakvu ste mu dušu-program udahnuli? Ko je to osmislio?

Osnovno upravljanje i programiranje potpuno je zamenjeno obučavanjem.Istraživački tim (prof dr Miloš Glavonjić, mr Saša Živanović, mr Branko Kokotović i Nikola Slavković s Mašinskog fakulteta i: dr Vladimir Kvrgić, Zoran Dimić, i Miroslav Vasić i „Lola instituta”).

Spremate li se da svojim dostignućem kročite u svet? Koji vas takmaci tamo čekaju?

S obzirom da su petoosne mašine alatke mnogo skupe, proizvođači robota u svetu su nastoje da pokriju prostor višeosne obrade većih delova. Jedan od najvećih nedostataka današnjih robota je programiranje: svaki proizvođač koristi svoj jezik za različite primene (baratanje, zavarivanje, bojenje, montiranje i slično). Ali programiranje a za višeosnu obradu je veoma složeno i dugotrajno. U svetu su pokrenuta nekolika istraživanja; očigledno je da su takmaci brojni i jaki, ali mi imamo izuzetan rezultat koji je u stvarnosti proveren i bitno se razlikuje od psotojećioh pristupa. Već smo upoznali nekoliko laboratorija u Evropi i Japanu s našim dometima.

Gde bi ovakve mašine trebalo da se uposle? Očekuju li se u domaćim pogonima? Kolike bi uštede postigle?

Potrebu za ovakvom tehnologijom imaju preduzeća u oblastima: izrade delova od lakih legura, oblikovanja drveta, obrada nemetala (kamen, plastika, staklo, kompozit), livenja metala (modeli, kalupi za jezgra i sl.), izrade alata za proizvode od kompozita (korita čamaca, kabine vozila, ljuski lopatica, branika i sl.). Veliki prostor nalazimo u programima restauracijezdanja kulturne baštine (crkve, manastiri, spomenici i sl.) i u pozorišnoj i filmskoj scenografiji. Ovako prilagođen robot imao bi višestruko nižu cenu od postojećih mašina alatki.

Ima li Srbija dovoljno stručnjaka i novca za ovakva pregnuća? Da li vam je država pomogla?

Opšte mišljenje u svetu je da Srbija ima dobre stručnjake, što potvrđuju zavidni rezultati naše nauke u teškim uslovima. Država nastoji da zadrži istraživače kroz različite oblike finansiranja, naš rezultat je delom proistekao iz takvog usmerenja. Smatram da bi podsticanje malih i srednjih preduzeća na saradnju sa univerzitetima i institutima bilo od obostrane koristi, jer bi postala inovativnija i konkurentnija.

Može li ovaj robot, opamećen vrhunskim programom, da bude tačka okupljanja mladih inženjera? Čemu ih na fakultetima učite, za koje poslove ih pripremate?

Bez obzira na stanje u industriji, mi se trudimo da na Mšinskom fakultetu očuvamo ugled koji imamo u svetu spremajući inženjere za bližu i dalju budućnost. Dolazak stranih kompanija u manje razvijene zemlje već danas nije motivisan samo jeftinom radnom snagom, jer su njihovi pogoni uveliko automatizovani – satnica robota iznosi 1,5 do 2 evra. A to znači da zemlje koje žele da privuku inostrane ulagače, pored dobrih poslovnih uslova, treba da imaju vrhunske inženjere i druge stručnjake koji su znatno jeftiniji. Mi pripremamo mlade inženjere za nove proizvodne tehnologije, nekolicina su u našem istraživačkom timu.

Na kakav odjek u inostranstvu je naišla ova zamisao?

Iz  nekoliko laboratorija evropskih i japanskih univerziteta stigle su visoke ocene za pristup, nadamo se da će naši rezultati na veliki odjek naići tek posle objavljivanja u vodećim svetskim časopisima. Tada ćemo malo više da otkrijemo svoje karte.