Робот уметник

Једноруки метални вајар, са уграђеним рачунарским програмом, стрпљиво је обликовао људско лице уклањајући милиметар по милиметар сувишне слојеве у материјалу сличном стиропору. Замислите само колико мора да буде паметан и пажљив у опонашању најтананијих покрета човекове руке.

У Лабораторији за производно машинство на Машинском факултету у Београду угледни роботичар проф. др Драган Милутиновић, са својом дружином, преобратио је беспосленог и застарелог робота домаће израде у врхунског скулптора. Али намера није да буде отпремљен у уметнички атеље.

Како сте прилично остарелог индустријског робота преобратили у уметника? Шта је он у стању да уради?

Машине алатке и роботи су кључни чиниоци производних технологија и значајне области истраживања у високоразвијеним земљама. Производе високих технологија данас одликују облици са врло сложеним естетским и функционалним површинама.Полазећи од дугогодишњег искуства, на Катедри за производно машинство, Машинског факултета у Београду, у сарадњи с „Лола институтом” започели смо подухват осмишљавања реконфигурабилног обрадног система на бази робота за делове већих габарита од мекших материјала, средње и ниже класе тачности и сложених естетских и функционалних површина.

Новим приступом у моделовању, управљању и програмирању домаћег робота „ЛОЛА 50”преобратили смо у веома делотворну петоосну машину алатку, која изводи троосну и петоосну обраду најсложенијих естетских и функционалних површина. Најпре смо га испробали у тананом људско лица, а потом и у изради лопатице за турбине.

Какву сте му душу-програм удахнули? Ко је то осмислио?

Основно управљање и програмирање потпуно је замењено обучавањем.Истраживачки тим (проф др Милош Главоњић, мр Саша Живановић, мр Бранко Кокотовић и Никола Славковић с Машинског факултета и: др Владимир Квргић, Зоран Димић, и Мирослав Васић и „Лола института”).

Спремате ли се да својим достигнућем крочите у свет? Који вас такмаци тамо чекају?

С обзиром да су петоосне машине алатке много скупе, произвођачи робота у свету су настоје да покрију простор вишеосне обраде већих делова. Један од највећих недостатака данашњих робота је програмирање: сваки произвођач користи свој језик за различите примене (баратање, заваривање, бојење, монтирање и слично). Али програмирање а за вишеосну обраду је веома сложено и дуготрајно. У свету су покренута неколика истраживања; очигледно је да су такмаци бројни и јаки, али ми имамо изузетан резултат који је у стварности проверен и битно се разликује од псотојећиох приступа. Већ смо упознали неколико лабораторија у Европи и Јапану с нашим дометима.

Где би овакве машине требало да се упосле? Очекују ли се у домаћим погонима? Колике би уштеде постигле?

Потребу за оваквом технологијом имају предузећа у областима: израде делова од лаких легура, обликовања дрвета, обрада неметала (камен, пластика, стакло, композит), ливења метала (модели, калупи за језгра и сл.), израде алата за производе од композита (корита чамаца, кабине возила, љуски лопатица, браника и сл.). Велики простор налазимо у програмима рестаурацијездања културне баштине (цркве, манастири, споменици и сл.) и у позоришној и филмској сценографији. Овако прилагођен робот имао би вишеструко нижу цену од постојећих машина алатки.

Има ли Србија довољно стручњака и новца за оваква прегнућа? Да ли вам је држава помогла?

Опште мишљење у свету је да Србија има добре стручњаке, што потврђују завидни резултати наше науке у тешким условима. Држава настоји да задржи истраживаче кроз различите облике финансирања, наш резултат је делом проистекао из таквог усмерења. Сматрам да би подстицање малих и средњих предузећа на сарадњу са универзитетима и институтима било од обостране користи, јер би постала иновативнија и конкурентнија.

Може ли овај робот, опамећен врхунским програмом, да буде тачка окупљања младих инжењера? Чему их на факултетима учите, за које послове их припремате?

Без обзира на стање у индустрији, ми се трудимо да на Мшинском факултету очувамо углед који имамо у свету спремајући инжењере за ближу и даљу будућност. Долазак страних компанија у мање развијене земље већ данас није мотивисан само јефтином радном снагом, јер су њихови погони увелико аутоматизовани – сатница робота износи 1,5 до 2 евра. А то значи да земље које желе да привуку иностране улагаче, поред добрих пословних услова, треба да имају врхунске инжењере и друге стручњаке који су знатно јефтинији. Ми припремамо младе инжењере за нове производне технологије, неколицина су у нашем истраживачком тиму.

На какав одјек у иностранству је наишла ова замисао?

Из  неколико лабораторија европских и јапанских универзитета стигле су високе оцене за приступ, надамо се да ће наши резултати на велики одјек наићи тек после објављивања у водећим светским часописима. Тада ћемо мало више да откријемо своје карте.