Požuri polako

Jelko Kacin savetuje Srbiji da ne žuri sa podnošenjem kandidature za ulazak u Evropsku uniju, a neke evropske zemlje, poput Italije, smatraju da je vreme za takav korak zrelo. Možda deluje pomalo zbunjujuće, ali je u osnovi dobro. Jer niko ne spori da ćemo i zvanično započeti proceduru, samo je pitanje da li će to biti ove ili iduće godine. Za zemlju koja godinama stoji zaglavljena pred vratima EU to je svakako veoma važan napredak.

Među srpskim političarima, koji godinama obećavaju skoro priključivanje evropskim integracijama, raste nestrpljenje, pa pojedini od njih stavljaju do znanja da im je što skorije podnošenje kandidature ipak „bliže srcu”. Ali zvanični stav Beograda i dalje može se opisati kao „oprezna uzdržanost” što bi trebalo da znači da „jednostranih poteza” verovatno neće biti i da će odluka o podnošenju kandidature biti doneta tek nakon konsultacija sa Briselom.

Bilo bi dobro da tako i ostane jer ključno pitanje zapravo i nije kada ćemo podneti kandidaturu nego kada realno možemo da uđemo u EU. A o prijemu Srbije neće odlučivati Srbija nego je za to potreban konsenzus svih članica EU. Sama kandidatura nijednu evropsku vladu neće naterati da prihvati termin za prijem Srbije i drugih zemalja iz regiona koji ne smatra pogodnim, mada je tačno da bi Beograd podnošenjem kandidature jasno pokazao definitivnu opredeljenost za evropske integracije.

A kada je reč o prijemu, za sada se spekuliše sa dva datuma. Jedan je 2014, a drugi 2018. godina. Čak se pominje i simboličan značaj ovih godina jer se u jednoj obeležava godišnjica početka, a u drugoj godišnjica završetka Prvog svetskog rata, ali to teško može da ima suštinske veze sa samim prijemom Srbije u EU koji je prevashodno uslovljen ispunjavanjem precizno definisanih uslova, prilagođavanjem zakonodavstva, suzbijanjem korupcije...

Poznavaoci procedura u EU ovih dana upozoravaju da, s obzirom na to šta Srbija sve treba da uradi i koje sve odluke u EU treba da budu donete, nije realno očekivati da se posao, čak i uz dobru volju svih, završi 2014. godine. Rok je, naprosto, kratak, a prihvatanje zemalja zapadnog Balkana nije ni jedini problem koji EU treba da rešava narednih godina niti jedini posao koji je pred njom.

Mi u Srbiji znamo da, pored procedura, na brzinu prijema može da utiče i politička volja i to se pokazalo na više primera. Otuda se povremeno postavlja pitanje zašto se i prema nama ne bi pokazalo više političke volje koja bi pomogla da se proces ubrza.

Ali o tome ne vredi previše polemisati jer ne ulazi EU u Srbiju, nego Srbija želi da uđe u EU. Mnogo je uputnije okrenuti se ispunjavanju uslova koji su pred Srbiju postavljeni, a koji se ne tiču samo pronalaženja i hapšenja haških optuženika nego prilagođavanja zakona i institucija standardima EU. Pri tome valja prisetiti se da smo pre samo godinu dana sa mnogo više pesimizma nego danas gledali na mogućnost da u dogledno vreme postanemo članica evropske porodice.