Države koje ostavljaju ljude

Pripremajući poslednjih godinu dana antologiju urbane poezije došla sam do saznanja da svaki četvrti-peti pesnik, sada već srednje generacije pesnika, živi u inostranstvu, i da su gotovo svi otišli iz zemlje devedesetih godina prošlog veka. Pomislih, eto, „zahvaljujući” Miloševiću i mi dobijamo egzilantsku književnost, mogla bi se napraviti sasvim dobra antologija naše književnosti nastale u egzilu.

Život pisaca u egzilu neizbežno postavlja u prvi plan pitanje jezika i identiteta. Maternji jezik neminovno u sebi nosi sistem vrednosti, mitos i tradiciju, svesno, podsvesno, kolektivno nesvesno... pa ipak, čini se da sve to nije nezamenjivo ako znamo već toliko pisaca koji su više nego uspešno pisali na drugom, nematernjem jeziku, od Beketa i
Nabokova, našeg Čarlsa Simića, pa sve do Aleksandra Hemona, pisca sa područja bivše Jugoslavije, koji je takođe devedesetih otišao u egzil, i sada piše i objavljuje na engleskom jeziku.

Kad stvarnost „radi“

Istina je da se književna pripadnost isključivo određuje jezikom kojim pišemo, ali nije samo jezik ono što nas određuje, što čini naš identitet. Identitet nije datost, već je u stalnom nastajanju, menjanju... stvar je izbora; izbora prošlosti, tradicije, kulture, književnosti... ili stvar neizbora, uticaja, prihvatanja... Identitet je fantazma, reći će jedan francuski teoretičar, a Danilo Kiš, pak, da su identiteti hibridni, što mi se čini najtačnijom opservacijom koja upućuje koliko na mogućnost uticaja isto toliko i na nasleđe i mogućnost izbora. Kulturni, etnički i literarni identitet sada kada živimo u globalnom selu pre je relativna, nego relevantna, činjenica. Osim, naravno, ako nismo od onih koji samo postoje kroz veličanje svog etniciteta, svog mitosa, jezika... a zaziru od Drugog i drukčijeg. No, sada, kada osim virtuelnih mogućnosti da bivamo i tamo i ovde, imamo sve veći broj onih koji žive van svojih domovina, a za njih ostaju neraskidivo vezani uglavnom samo jezikom, koji im otežava (ili ne) egzistencijalno integrisanje, a daleko važnije – književnu komunikaciju. Problem integrisanja za tehničku inteligenciju nikada nije bio isto što i integrisanje za pisca. Živeti istovremeno na jednom jeziku, i živeti u drugom jeziku, jeste ako ne šizofreno, onda svakako vođenje dvostrukog života, i u krajnjem jeste – nigde pripadanje. Živeti u okruženju drugog jezika, živeti na drugom jeziku, neminovno dovodi i do poređenja i promene odnosa prema sopstvenom jeziku. Jedan od vodećih mlađih srpskih pesnika Nenad Jovanović, koji živi u Kanadi, poredeći engleski i srpski jezik, reći će da je srpski tesan kao „potkošulja tenkiste”, a u jednoj drugoj pesmi suočavajući se sa stvarima i predmetima koje je ostavio, prilikom povratka u mesto koje je napustio, napisaće: „...radilo se o zakasnelom, ohlađenom osećanju. Iz koga ne mogu proizići srpski stihovi, pomislih, već samo srpski pravopis...” Slično osećanje otuđenja jezika srešćemo i u stihovima Dragoslava Dedovića (iseljenog iz BiH 1991. u Nemačku), jednog od najznačajnijih pesnika novijeg doba koji piše na srpskom jeziku, a čija je poezija nastala na iskustvima rata u Bosni i Hercegovini, poratnih posledica i egzila. U pesmi „Beograd – Zagreb vija Vinkovci, peron prvi” u bolnom suočenju sa poznatim slikama Dedović kaže:

„...Ovde ljudi ne ostavljaju države već države ljude...
Sve sam ovo sanjao a sve me kažnjava...
Odasvud dopiru reči mog jezika koji biva tuđ.”

U ovakvim situacijama ne pomažu nikakvi fantazmi o naciji i pripadnosti, ovde „radi” stvarnost, a ona je surovija (iako i maštovitija) od književnosti.

Pa, ipak niti je sve tako jednostavno, niti pak unisono, naročito ne za pisce. Na matrici, identiteta i jezika, nastali su i stihovi Snežane Minić (koja živi u Hamburgu) iz knjige „Zlato i srebro” (Povelja, 2009), ali kod nje su jezik i identitet jedno, bolno jedno. Ona svoj saznajni i osećajni svet vezuje za jezik i u njemu ga čuva. Jezik je za nju nostalgično sećanje na sve ono „koje je prošlo i nije pošlo”, slike, predmeti, događaji iz detinjstva (igračke, krpice, prvi bicikl, lutka... riblje ulje, lizalice, halva, boza, šeboj i lepa kata, stara kruška, dedino tepanje...) i danas su stvarni. Jezik u sebi čuva sećanje na ono što je videla, doživela, osećala... što je bila, i što još uvek jeste. Jezik je riznica sećanja, osećaja, produžetak čula, njime bi da se dosegne i povrati prvobitno, prvi put kušano, zato je on kod Snežane Minić „trans-jezik” i „pred-govor”, nevin jezik detinjstva „anđeo spuštenih krila” (u najlepšoj pesmi knjige „Ko govori mojim jezikom”), kao takav on se traži, u onome što se može prepoznati, kao slika, okus, miris (dakako domaćeg, i našeg)... „Idem tako gradom i tražim svoj jezik, Naiđem na čvarke, kiseo kupus, eurokrem...” kaže Minićeva u odličnoj pesmi „Priča o jeziku”.

Ironija iz ranih knjiga Snežane Minić i melanholija iz prethodne knjige „Nemačke pesme”, u ovoj knjizi su preoblikovani u nostalgiju i setu, pa i rezignaciju, nad svetom i sopstvenim bitisanjem: „Preletela sam preko svih granica, A tako se nejako, nemoćno, Baš nemušto osećam”, reći će u pesmi „Jaki pomozi nejakom”. Ne možemo a da uzroke ovom osećanju ne potražimo u saznanju o nemoći, i nemogućnosti, da se govori „bez dlake na jeziku” – kao što recimo govori žena u podzemnoj železnici, na nepoznatom jeziku obraćajući se reklamnom TV ekranu, tj. imaginarnom Nekom (iz pesme „Pitanje iz romana”). „Šta u stvari želim?” – pita se prethodno subjekt pesme „Da govorim, i opet govorim, kao sva raseljena lica, bez stalne adrese...”, to je jedini mogući odgovor ovako pozicioniranog (nesituiranog) subjekta. Koji još uvek nosi i sećanje na detinjstvo i igre u kojima se tragalo za čudotvornim listom raskovnika koji bi po verovanju mogao da „otvori zapreteni jezik... i da se otvori reka reči i pokulja, Ona koja nas je zakovala...” – ovaj poslednji stih više ne govori o detinjstvu, već o sadašnjem iskustvu „prikovanosti” za sopstveni jezik koji imaju oni koji žive u okruženju drugog jezika, a mogu pisati, i živeti, jedino u svom.

Ako bismo ove primere razmatrali kroz prizmu rodnog identiteta, nameće se tumačenje po kome potrebu za (o)čuvanjem jezika, tj. potrebu za vraćanjem trans-jeziku, ne slučajno nalazimo kod pesnikinje, dakle žene, što bi potvrdilo onaj stereotip o ženama kao čuvarima/čuvaricama doma, ognjišta... pa i jezika. Ima Snežana Minić jednu nostalgičnu pesmu, „Niš – krajem dvadesetog veka”, u kojoj žali za svim onim čega više u tom gradu nema (tramvaja, velikog sata na zgradi železničke stanice, poslastičarnice...) i na kraju svih tih nabrajanja nestalog kaže:

Ženin govor je - ćutanje

„Kako možemo živeti rastavljeni od tela”, i ponavlja: „Kako možemo živeti, pa opet: „Kako možemo...”, i još jednom: „Kako...” što je već nalik kriku. A onda sledi zaključak: Samo žene to možda znaju, i ćute... jer ženin govor često jeste ćutanje. A ćutanje govori isto na svim jezicima. Još mnoga značenja mogu se naći u ovoj lepo napisanoj i inteligentno koncipiranoj pesničkoj knjizi Snežane Minić. Ali jedno treba apostrofirati: vrednost jedne knjige nije samo u tome šta ona nosi u sebi, koja saznanja i uvide nudi, i na koji način su ona transponovana, nego i da li pokreću neka nova pitanja. Knjiga Snežane Minić pokreće svako značajno pitanje jezika i identiteta otišlih, izgnanih,iseljenih, raseljenih... ili kako se već sve identifikuju, onih koji  žive i tamo i ovde, ne pripadajući sasvim nigde.