Државе које остављају људе

Припремајући последњих годину дана антологију урбане поезије дошла сам до сазнања да сваки четврти-пети песник, сада већ средње генерације песника, живи у иностранству, и да су готово сви отишли из земље деведесетих година прошлог века. Помислих, ето, „захваљујући” Милошевићу и ми добијамо егзилантску књижевност, могла би се направити сасвим добра антологија наше књижевности настале у егзилу.

Живот писаца у егзилу неизбежно поставља у први план питање језика и идентитета. Матерњи језик неминовно у себи носи систем вредности, митос и традицију, свесно, подсвесно, колективно несвесно... па ипак, чини се да све то није незамењиво ако знамо већ толико писаца који су више него успешно писали на другом, нематерњем језику, од Бекета и
Набокова, нашег Чарлса Симића, па све до Александра Хемона, писца са подручја бивше Југославије, који је такође деведесетих отишао у егзил, и сада пише и објављује на енглеском језику.

Кад стварност „ради“

Истина је да се књижевна припадност искључиво одређује језиком којим пишемо, али није само језик оно што нас одређује, што чини наш идентитет. Идентитет није датост, већ је у сталном настајању, мењању... ствар је избора; избора прошлости, традиције, културе, књижевности... или ствар неизбора, утицаја, прихватања... Идентитет је фантазма, рећи ће један француски теоретичар, а Данило Киш, пак, да су идентитети хибридни, што ми се чини најтачнијом опсервацијом која упућује колико на могућност утицаја исто толико и на наслеђе и могућност избора. Културни, етнички и литерарни идентитет сада када живимо у глобалном селу пре је релативна, него релевантна, чињеница. Осим, наравно, ако нисмо од оних који само постоје кроз величање свог етницитета, свог митоса, језика... а зазиру од Другог и друкчијег. Но, сада, када осим виртуелних могућности да бивамо и тамо и овде, имамо све већи број оних који живе ван својих домовина, а за њих остају нераскидиво везани углавном само језиком, који им отежава (или не) егзистенцијално интегрисање, а далеко важније – књижевну комуникацију. Проблем интегрисања за техничку интелигенцију никада није био исто што и интегрисање за писца. Живети истовремено на једном језику, и живети у другом језику, јесте ако не шизофрено, онда свакако вођење двоструког живота, и у крајњем јесте – нигде припадање. Живети у окружењу другог језика, живети на другом језику, неминовно доводи и до поређења и промене односа према сопственом језику. Један од водећих млађих српских песника Ненад Јовановић, који живи у Канади, поредећи енглески и српски језик, рећи ће да је српски тесан као „поткошуља тенкисте”, а у једној другој песми суочавајући се са стварима и предметима које је оставио, приликом повратка у место које је напустио, написаће: „...радило се о закаснелом, охлађеном осећању. Из кога не могу произићи српски стихови, помислих, већ само српски правопис...” Слично осећање отуђења језика срешћемо и у стиховима Драгослава Дедовића (исељеног из БиХ 1991. у Немачку), једног од најзначајнијих песника новијег доба који пише на српском језику, а чија је поезија настала на искуствима рата у Босни и Херцеговини, поратних последица и егзила. У песми „Београд – Загреб вија Винковци, перон први” у болном суочењу са познатим сликама Дедовић каже:

„...Овде људи не остављају државе већ државе људе...
Све сам ово сањао а све ме кажњава...
Одасвуд допиру речи мог језика који бива туђ.”

У оваквим ситуацијама не помажу никакви фантазми о нацији и припадности, овде „ради” стварност, а она је суровија (иако и маштовитија) од књижевности.

Па, ипак нити је све тако једноставно, нити пак унисоно, нарочито не за писце. На матрици, идентитета и језика, настали су и стихови Снежане Минић (која живи у Хамбургу) из књиге „Злато и сребро” (Повеља, 2009), али код ње су језик и идентитет једно, болно једно. Она свој сазнајни и осећајни свет везује за језик и у њему га чува. Језик је за њу носталгично сећање на све оно „које је прошло и није пошло”, слике, предмети, догађаји из детињства (играчке, крпице, први бицикл, лутка... рибље уље, лизалице, халва, боза, шебој и лепа ката, стара крушка, дедино тепање...) и данас су стварни. Језик у себи чува сећање на оно што је видела, доживела, осећала... што је била, и што још увек јесте. Језик је ризница сећања, осећаја, продужетак чула, њиме би да се досегне и поврати првобитно, први пут кушано, зато је он код Снежане Минић „транс-језик” и „пред-говор”, невин језик детињства „анђео спуштених крила” (у најлепшој песми књиге „Ко говори мојим језиком”), као такав он се тражи, у ономе што се може препознати, као слика, окус, мирис (дакако домаћег, и нашег)... „Идем тако градом и тражим свој језик, Наиђем на чварке, кисео купус, еурокрем...” каже Минићева у одличној песми „Прича о језику”.

Иронија из раних књига Снежане Минић и меланхолија из претходне књиге „Немачке песме”, у овој књизи су преобликовани у носталгију и сету, па и резигнацију, над светом и сопственим битисањем: „Прелетела сам преко свих граница, А тако се нејако, немоћно, Баш немушто осећам”, рећи ће у песми „Јаки помози нејаком”. Не можемо а да узроке овом осећању не потражимо у сазнању о немоћи, и немогућности, да се говори „без длаке на језику” – као што рецимо говори жена у подземној железници, на непознатом језику обраћајући се рекламном ТВ екрану, тј. имагинарном Неком (из песме „Питање из романа”). „Шта у ствари желим?” – пита се претходно субјект песме „Да говорим, и опет говорим, као сва расељена лица, без сталне адресе...”, то је једини могући одговор овако позиционираног (неситуираног) субјекта. Који још увек носи и сећање на детињство и игре у којима се трагало за чудотворним листом расковника који би по веровању могао да „отвори запретени језик... и да се отвори река речи и покуља, Она која нас је заковала...” – овај последњи стих више не говори о детињству, већ о садашњем искуству „прикованости” за сопствени језик који имају они који живе у окружењу другог језика, а могу писати, и живети, једино у свом.

Ако бисмо ове примере разматрали кроз призму родног идентитета, намеће се тумачење по коме потребу за (о)чувањем језика, тј. потребу за враћањем транс-језику, не случајно налазимо код песникиње, дакле жене, што би потврдило онај стереотип о женама као чуварима/чуварицама дома, огњишта... па и језика. Има Снежана Минић једну носталгичну песму, „Ниш – крајем двадесетог века”, у којој жали за свим оним чега више у том граду нема (трамваја, великог сата на згради железничке станице, посластичарнице...) и на крају свих тих набрајања несталог каже:

Женин говор је - ћутање

„Како можемо живети растављени од тела”, и понавља: „Како можемо живети, па опет: „Како можемо...”, и још једном: „Како...” што је већ налик крику. А онда следи закључак: Само жене то можда знају, и ћуте... јер женин говор често јесте ћутање. А ћутање говори исто на свим језицима. Још многа значења могу се наћи у овој лепо написаној и интелигентно конципираној песничкој књизи Снежане Минић. Али једно треба апострофирати: вредност једне књиге није само у томе шта она носи у себи, која сазнања и увиде нуди, и на који начин су она транспонована, него и да ли покрећу нека нова питања. Књига Снежане Минић покреће свако значајно питање језика и идентитета отишлих, изгнаних,исељених, расељених... или како се већ све идентификују, оних који  живе и тамо и овде, не припадајући сасвим нигде.