Zaupokojeni budžet

Žrtvovana je i iduća godina, označena kao nulta tačka oporavka i izlaska iz krize. Za penzionere „nema zime”, oni mogu da budu spokojni, neka sve oko njih u državi i propadne ali će oni biti namireni. Neka su ministri nauke, obrazovanja, ekonomije, zdravstva, omladine... napustili sednicu vlade nezadovoljni što je budžet njihovog resora znatno umanjen u odnosu na tražene novce, ali zato je Jovan Krkobabić mogao uzdignute glave da izađe iz zgrade vlade, kao pobednik u igri zvanoj „kako uzeti što više od budžeta”. Tako se dogodilo da najviše para iz državne kase i u 2010. godini ponovo bude skrckano na penzionere, po cenu uzimanja zajmova i trošenja budućnosti mladih generacija. Vapijuća reforma tog sistema ponovo je projektovana u daleku budućnost. A mnogi su se sprdali sa pričom o zblanutim licima ememefovaca dok im je Krkobabić pre mesec dana pevao „Internacionalu” na sastanku posvećenom ulozi penzija u srpskom budžetu.

Tako se dogodilo da su neka ministarstva, zbog sveopšte štednje i smanjenja troškova države, ostala prikraćena pa i oštećena za projekte životno bitne za pojedine društvene grupe i oblasti. O „socijalnoj dimenziji” budžeta kao srpskom usudu naslušali smo se prethodnih godina, a „razvojna dimenzija” bila je stalno nekako u zapećku i kao poštapalica „uravnotežene” makroekonomske politike.

I dogodine „socijalna dimenzija” dominira državnim finansijama, jednoj kategoriji stanovnika ništa ne sme da fali, makar se ostali podavili bez pomoći države.

I tako će to trajati i trajati, bez političke volje da se to „pitanje” jednom za svagda skine s budžetskog dnevnog reda. Kad je pre neki dan jedan državni službenik predložio makar razmišljanje o drugačijem obliku brige za starost, javnost ga je „linčovala”, kako se čovek usudio da dirne u stečenu privilegiju.

Zanimljiv detalj je da je onaj koji danas iscrtava poslednju liniju odbrane penzionera devedesetih godina prošlog veka učestvovao u nezapamćenom devastiranju penzionog fonda, dovodeći penzionere do prosjačkog štapa. Ali, to je već problem što Srbija sporo pamti i brzo zaboravlja. I onih koji su imali na raspolaganju deset godina da pod plaštom tranzicije obave i reformu penzionog sistema. Taj posao nije bio tako bolan kao recimo privatizacija, ali nije doveden do kraja baš zato da bi penzioneri bili sačuvani kao „strateška rezerva” na izborima.

Onaj ko danas kao argument za taj nezavršeni posao spominje nedostatak para služi se demagogijom. Para je bilo, ako već hoćemo da se služimo činjenicama.

Tako je, na primer, samo tri dana pošto je Mobtel za 1,5 milijardi evra prodat Telenoru, na pitanje novinara šta bi uradio s tim parama da je srpski ministar finansija, bivši mađarski ministar finansija i ključni reformator Lajoš Bokroš odgovorio: „Reformisao bih državni penzioni fond i to pitanje skinuo s dnevnog reda”.

Umesto da to urade, vlasti u Srbiji osnovale su NIP, mnoge varoši dobile su sportske dvorane, klavire, pešačke zone...