Pozorište života i smrti

Kao glumica, imala sam čast i radost da me je reditelj Siniša Kovačević angažovao da igram u nekoliko izuzetnih komada pisca Siniše Kovačevića. Prvu ulogu sam ostvarila u predstavi „Virus“, koja je sa velikim uspehom, više od stotinu puta, igrana na sceni Teatra Zvezdara. Ta moja uloga bila je sasvim u skladu sa vremenom (1997) jer sam prvi put u životu držala u ruci pištolj. I pucala na sceni!

I druga uloga, u predstavi „Janez“, na sceni Teatra Garaža, takođe je nezaboravna. U vezi s tim komadom desilo se nešto što se retko dogodi u životu glumca. Naime, Beograd je od 24. marta 1999. godine svakodnevno bombardovan! Mi smo imali premijeru za vreme bombardovanja, u 17 časova, u Garaži, naspram policijske stanice opštine Stari grad... Da li je iko od nas uistinu bio svestan šta je moglo da nam se desi? Da li je naša igra bila samo hrabrost, ili protestni inat, ili nešto treće, ko to zna, ali je izvesno da je svako od nas nosio u sebi neki intimni motiv za gotovo ritualni rad na komadu. To je bilo bolno, istinito pozorište života i smrti!

Svaki dan smo igrali „Janeza“, tačno u 17 časova, pred punim gledalištem pozorišta Garaža, često uz zavijanje sirena i tutanj eksplozija. Bili smo iznenađeni mnoštvom ljudi koji su punili salu u zlom vremenu. Činilo mi se da je time stvarana atmosfera dodatnog kreativnog podsticaja i, scenski rečeno, pojačanja glumačkog adrenalina!

Sa skučenog prostora scene često sam opažala iste ljude na predstavama. Dolazili su redovno, da skupa primimo još jednu porciju bombi. Gospodin u oficirskoj uniformi uvek bi sedeo u prvom redu sa desne strane. Bio je na svakoj predstavi, svakoga dana. Kao da ga i sad vidim... Ko je taj čovek? Šta je njega nateralo da dolazi i svakodnevno gleda istu tešku predstavu pod kanonadom NATO-!?

Iako je moja uloga u „Janezu“ izuzetna, otkako smo prešli u Narodno pozorište mislim da više nikada nisam mogla da postignem ubedljivost i identifikaciju sa ulogom kakvu sam imala u Garaži za vreme bombardovanja...

Moram da kažem da sam ponosna što sam glumica domaćeg pisca! Igrati u drami pisca savremenika, koji živi tu pored vas, pobuđuje posebno osećanje, uzvišenije nego kad je reč o drami stranog, dalekog autora. Nije tu samo razlika u čitanju teksta, već i u osećanju da se radi o „stvarnom doživljaju“ prepoznatljivog lika i radnje. Možda nije tako kod svakog glumca, ali u meni se uloga ostvaruje na znatno drugačiji način kada znam da imam tu negde u blizini živog autora... Još ako je taj savremeni autor preuzeo i ulogu reditelja, onda se radna tenzija znatno povećava.

Sticajem okolnosti, dogodilo se da se moj put dramske igre uklopio u karakter dramske ideje autora komada Siniše Kovačevića. To ukrštanje puteva i saglasje desilo se prvi put pri stvaranju pozorišne predstave „Virus“ u Teatru Zvezdara. Priznajem da je priprema te predstave za mene značila sasvim novo iskustvo. Ne iskustvo u građenju lika ili saradnje sa partnerima na probama, već doživljaj i sudelovanje u neverovatnoj energiji, snazi i entuzijazmu, kojima je autor, a u tom slučaju i reditelj, svarao onaj  nestvarni, fantastični, magični entitet koji se zove pozorišna predstava!

Da, Siniša Kovačević je ne samo čovek pozorišta, pisac drama, organizator predstava, reditelj, već jedan bioenergetski agregat koji kao da ne zna za umor.

I koji zrači i prenosi tu snagu na sve saradnike i publiku.

U proteklih desetak godina, učešćem u predstavama Siniše Kovačevića doživljavala sam radost i zadovoljstvo, kako u procesu stvaranja predstave, tako i tokom njenog izvođenja pred publikom. Publika je, nesumnjivo, osećala taj „elan vital“ koji smo pronosili scenom. To je jedno od ključnih svojstava reditelja Siniše Kovačevića. Zato su njegove drame uvek bile stvarane i igrane sa punim razumevanjem učesnika i njihovom uverenošću da to što rade na sceni čine na najbolji način. Jasna, čitljiva i uverljiva struktura njegovih drama, koje su napisane britkim jezikom, pruža glumcima obilje karaktera, likova, te su nam uloge bile lako usvojive i zahvalne.

Izuzetan je proces, sa Sinišom Kovačevićem, rad na oživljavanju likova, uz razigravanje onog tajanstvenog svojstva glumačkog poziva koje se zove talenat. Posebno je zanimljivo i to što kod njega kao da nema glavnih uloga! Ili, bolje reći, nema zvezda. Svaka, čak i vrlo mala uloga, obiluje karakternim svojstvima koja joj je podario pisac, i ukoliko glumac ima snage, volje i talenta da sve ponuđene elemente iskoristi, može da ostvari „punu težinu vrlo važne uloge“!

I sama sam ovo iskusila u „Velikoj drami“. Ne samo da sam oduvek osećala da tu igram veoma važnu rolu, već je i publika prepoznala njenu suštinu, izražavajući oduševljenje.

Celo, višegodišnje, oduševljenje nebrojene publike, pripada, ponajpre, piscu i reditelju Siniši Kovačeviću, pa tek potom i nama, glumcima.

NP, Mala scena, 4. 12. 2009.