Позориште живота и смрти

Као глумица, имала сам част и радост да ме је редитељ Синиша Ковачевић ангажовао да играм у неколико изузетних комада писца Синише Ковачевића. Прву улогу сам остварила у представи „Вирус“, која је са великим успехом, више од стотину пута, играна на сцени Театра Звездара. Та моја улога била је сасвим у складу са временом (1997) јер сам први пут у животу држала у руци пиштољ. И пуцала на сцени!

И друга улога, у представи „Јанез“, на сцени Театра Гаража, такође је незаборавна. У вези с тим комадом десило се нешто што се ретко догоди у животу глумца. Наиме, Београд је од 24. марта 1999. године свакодневно бомбардован! Ми смо имали премијеру за време бомбардовања, у 17 часова, у Гаражи, наспрам полицијске станице општине Стари град... Да ли је ико од нас уистину био свестан шта је могло да нам се деси? Да ли је наша игра била само храброст, или протестни инат, или нешто треће, ко то зна, али је извесно да је свако од нас носио у себи неки интимни мотив за готово ритуални рад на комаду. То је било болно, истинито позориште живота и смрти!

Сваки дан смо играли „Јанеза“, тачно у 17 часова, пред пуним гледалиштем позоришта Гаража, често уз завијање сирена и тутањ експлозија. Били смо изненађени мноштвом људи који су пунили салу у злом времену. Чинило ми се да је тиме стварана атмосфера додатног креативног подстицаја и, сценски речено, појачања глумачког адреналина!

Са скученог простора сцене често сам опажала исте људе на представама. Долазили су редовно, да скупа примимо још једну порцију бомби. Господин у официрској униформи увек би седео у првом реду са десне стране. Био је на свакој представи, свакога дана. Као да га и сад видим... Ко је тај човек? Шта је њега натерало да долази и свакодневно гледа исту тешку представу под канонадом НАТО-!?

Иако је моја улога у „Јанезу“ изузетна, откако смо прешли у Народно позориште мислим да више никада нисам могла да постигнем убедљивост и идентификацију са улогом какву сам имала у Гаражи за време бомбардовања...

Морам да кажем да сам поносна што сам глумица домаћег писца! Играти у драми писца савременика, који живи ту поред вас, побуђује посебно осећање, узвишеније него кад је реч о драми страног, далеког аутора. Није ту само разлика у читању текста, већ и у осећању да се ради о „стварном доживљају“ препознатљивог лика и радње. Можда није тако код сваког глумца, али у мени се улога остварује на знатно другачији начин када знам да имам ту негде у близини живог аутора... Још ако је тај савремени аутор преузео и улогу редитеља, онда се радна тензија знатно повећава.

Стицајем околности, догодило се да се мој пут драмске игре уклопио у карактер драмске идеје аутора комада Синише Ковачевића. То укрштање путева и сагласје десило се први пут при стварању позоришне представе „Вирус“ у Театру Звездара. Признајем да је припрема те представе за мене значила сасвим ново искуство. Не искуство у грађењу лика или сарадње са партнерима на пробама, већ доживљај и суделовање у невероватној енергији, снази и ентузијазму, којима је аутор, а у том случају и редитељ, сварао онај  нестварни, фантастични, магични ентитет који се зове позоришна представа!

Да, Синиша Ковачевић је не само човек позоришта, писац драма, организатор представа, редитељ, већ један биоенергетски агрегат који као да не зна за умор.

И који зрачи и преноси ту снагу на све сараднике и публику.

У протеклих десетак година, учешћем у представама Синише Ковачевића доживљавала сам радост и задовољство, како у процесу стварања представе, тако и током њеног извођења пред публиком. Публика је, несумњиво, осећала тај „елан витал“ који смо проносили сценом. То је једно од кључних својстава редитеља Синише Ковачевића. Зато су његове драме увек биле стваране и игране са пуним разумевањем учесника и њиховом увереношћу да то што раде на сцени чине на најбољи начин. Јасна, читљива и уверљива структура његових драма, које су написане бритким језиком, пружа глумцима обиље карактера, ликова, те су нам улоге биле лако усвојиве и захвалне.

Изузетан је процес, са Синишом Ковачевићем, рад на оживљавању ликова, уз разигравање оног тајанственог својства глумачког позива које се зове таленат. Посебно је занимљиво и то што код њега као да нема главних улога! Или, боље рећи, нема звезда. Свака, чак и врло мала улога, обилује карактерним својствима која јој је подарио писац, и уколико глумац има снаге, воље и талента да све понуђене елементе искористи, може да оствари „пуну тежину врло важне улоге“!

И сама сам ово искусила у „Великој драми“. Не само да сам одувек осећала да ту играм веома важну ролу, већ је и публика препознала њену суштину, изражавајући одушевљење.

Цело, вишегодишње, одушевљење небројене публике, припада, понајпре, писцу и редитељу Синиши Ковачевићу, па тек потом и нама, глумцима.

НП, Мала сцена, 4. 12. 2009.