Izbori

Bledunjavi ekonomski rezultati, nedostatak transparentnosti u radu državnih institucija, korumpiranost, uključujući i neke od najviših funkcionera, nesiguran i nedefinisan položaj u međunarodnoj zajednici i Jedno Jedino Pitanje koje naglašeno dominira političkim životom zemlje a svojim značajem se preliva u čitav region …Za birače, dve opcije na stolu – jedna, koja uporno kroz tvrdoglave, biti-ili-ne biti stavove i često unilateralne poteze - koji iznenađuju ne samo protivnike već i saveznike - pokušava da vodi snažnu nacionalnu politiku protiv realnosti političkog trenutka. I druga, koja nastupa pod zastavom pomirenja, saradnje i integracije u region često dovodeći sebe u situaciju da bude optužena za manjak identititeta i delanje pod pritiskom i u ime moćnog komšije.

Svaka sličnost je namerna, ali ovo nije priča o Srbiji već o Tajvanu. Priča sa poučnim krajem, jer su Tajvanci izašli na njihove januarske, parlamentarne izbore i stavili do znanja da ih unutrašnje uređenje, ekonomija i regionalna integracija zajedno zanimaju mnogo više nego Jedno Jedino Pitanje, a to je pitanje nezavisnosti Kos..., ovaj Tajvana od Kine. Doduše, glasali su u nikada manjem broju, tek negde svaki drugi je izašao na glasačka mesta, umorni od starih znanaca na izbornim listićima i još jednih izbora koji su marketinški proklamovani „sudbinskim“, i od tog Jednog Jedinog Pitanja koje je za većinu emocionalno bitno, ali teško povezivo sa kvalitetom svakodnevnog života.Svaka sličnost je namerna.

U svakom slučaju, već legendarni Čen Šui Bian, dosadašnji lider Demokratske Progresivne Partije, koji služi poslednje dane drugog predsedničkog mandata, pred predsedničke izbore u martu, napustiće kormilo ne samo bez uspeha u ostvarivanju svog životnog cilja, nezavisnog i međunarodno priznatog Kos..., eto opet zamalo da mi se omakne, elem, nezavisnog i međunarodno priznatog Tajvana, već i bez narodne podrške koju je uživao pre 8 godina kada je prvi put izabran. Ne samo na olakšanje Pekinga koji Tajvan vidi kao svoj neodvojivi deo (izvinjavam se, nisam izračunao kolika je procentualno veličina Tajvana naspram Kine), već i na olakšanje Vašingtona i Tokija, koji su mu zarad svopstvenog interesa da kontrolišu uticaj Kine u regionu, godinama davali nedvosmislenu podršku i čuvali leđa.(/slika2)

Na kraju su se, kao i sami Tajvanci, umorili od njegovog nepredvidljivog i ratobornog stila koji ih je često uvlačio u diplomatske konflikte sa Pekingom a i dovodio u nezgodnu situaciju usled iskrivljenog demokratskog sistema i korupcije koji su se učvrstili za vreme predsednikovanja pulena. Čovek koji je samo nekoliko dana pred prošle izbore za koje se činilo da će izgubiti preživeo navodni atentat, predstavio ga kao dirigovan iz Pekinga, i tako obezbedio dovoljno glasova da sebi i opciji za nezavisnost omogući još jedan mandat i politički momentum, uspeo je u prethodne 4 godine da antagonizira većinu birača, koji su shvatili da je njegov dugogodišnji angažman za nezavisnost i odatle zaoštravanje odnosa sa Kinom a potom i svetom, doprineo opštoj nesigurnosti i potpuno zapostavio društvena i ekonomska pitanja. Tako on zasluženo odlazi i ostavlja kormilo u rukama Nacionalne Demokratske Partije iliti Kuomintanga (KMT), opcije koja najavljuje otopljavanje odnosa sa Pekingom. Ironijom istorije, to je ista ona partija koja je uzmakla na Tajvan poražena od komunista u kineskom građanskom ratu.

Da ironija bude veća, od ovog otopljavanja, koje može biti samo ubrzano ako posle parlamentarnih, KMT dobije i predsedničke izbore (u martu), očekuje se ne samo emocionalno zadovoljenje onih na Tajvanu koji Kinu i dalje osećaju kao maticu, već i čist ekonomski boljitak kroz više poslovnih prilika, radnih mesta, kontrolisanja inflacije itd. Liberalizacija trgovine sa, samo po navici zvanom komunističkom Kinom, skidanje uzajamnih restrikcija na ulaganja između Kine i Tajvana, podmazani slobodnim putovanjima i transportom i očekivanim poreskim olakšicama za one koji učestvuju u biznisu preko Tajvanskog moreuza, podariće novi vetar u jedra tajvanskoj lađi.

Što će reći, nezavisnost Koso..., ups, opet sam zabrljao...znači, nezavisnost Tajvana, iako potpuno dominantna u domaćem političkom diskursu, nije sama po sebi ključno pitanje koje je odlučilo izbore, već samo ogledalo kroz koje su se oslikala i sučelila dva različita scenarija, dve vizije i ono što one donose za budućnost zemlje. Čen Šui Bian je tvrdoglavo insistirajući na nezavisnosti ponudio biračima budućnost obeleženu ekonomskom stagnacijom i neprijatnim položajem Tajvana u svetu, bez poboljšanja u modelu vlasti i kvalitetu života. Na drugoj strani, Kuomintang je svoju poruku biračima bazirao upravo na ekonomskom boljitku kao rezultatu približavanja Kini, posvećivanju brigama običnog čoveka kao i usvajanju transparentnog modela vladanja. Mene nekako ne čudi za koga su Tajvanci na kraju glasali.

U limbu oko nezavisnosti već 37 godina, skupili su iskustva, imali su vremena da nauče da čitaju znakove pored puta.