Избори

Бледуњави економски резултати, недостатак транспарентности у раду државних институција, корумпираност, укључујући и неке од највиших функционера, несигуран и недефинисан положај у међународној заједници и Једно Једино Питање које наглашено доминира политичким животом земље а својим значајем се прелива у читав регион …За бираче, две опције на столу – једна, која упорно кроз тврдоглаве, бити-или-не бити ставове и често унилатералне потезе - који изненађују не само противнике већ и савезнике - покушава да води снажну националну политику против реалности политичког тренутка. И друга, која наступа под заставом помирења, сарадње и интеграције у регион често доводећи себе у ситуацију да буде оптужена за мањак идентититета и делање под притиском и у име моћног комшије.

Свака сличност је намерна, али ово није прича о Србији већ о Тајвану. Прича са поучним крајем, јер су Тајванци изашли на њихове јануарске, парламентарне изборе и ставили до знања да их унутрашње уређење, економија и регионална интеграција заједно занимају много више него Једно Једино Питање, а то је питање независности Кос..., овај Тајвана од Кине. Додуше, гласали су у никада мањем броју, тек негде сваки други је изашао на гласачка места, уморни од старих знанаца на изборним листићима и још једних избора који су маркетиншки прокламовани „судбинским“, и од тог Једног Јединог Питања које је за већину емоционално битно, али тешко повезиво са квалитетом свакодневног живота.Свака сличност је намерна.

У сваком случају, већ легендарни Чен Шуи Биан, досадашњи лидер Демократске Прогресивне Партије, који служи последње дане другог председничког мандата, пред председничке изборе у марту, напустиће кормило не само без успеха у остваривању свог животног циља, независног и међународно признатог Кос..., ето опет замало да ми се омакне, елем, независног и међународно признатог Тајвана, већ и без народне подршке коју је уживао пре 8 година када је први пут изабран. Не само на олакшање Пекинга који Тајван види као свој неодвојиви део (извињавам се, нисам израчунао колика је процентуално величина Тајвана наспрам Кине), већ и на олакшање Вашингтона и Токија, који су му зарад свопственог интереса да контролишу утицај Кине у региону, годинама давали недвосмислену подршку и чували леђа.(/slika2)

На крају су се, као и сами Тајванци, уморили од његовог непредвидљивог и ратоборног стила који их је често увлачио у дипломатске конфликте са Пекингом а и доводио у незгодну ситуацију услед искривљеног демократског система и корупције који су се учврстили за време председниковања пулена. Човек који је само неколико дана пред прошле изборе за које се чинило да ће изгубити преживео наводни атентат, представио га као диригован из Пекинга, и тако обезбедио довољно гласова да себи и опцији за независност омогући још један мандат и политички моментум, успео је у претходне 4 године да антагонизира већину бирача, који су схватили да је његов дугогодишњи ангажман за независност и одатле заоштравање односа са Кином а потом и светом, допринео општој несигурности и потпуно запоставио друштвена и економска питања. Тако он заслужено одлази и оставља кормило у рукама Националне Демократске Партије илити Куоминтанга (КМТ), опције која најављује отопљавање односа са Пекингом. Иронијом историје, то је иста она партија која је узмакла на Тајван поражена од комуниста у кинеском грађанском рату.

Да иронија буде већа, од овог отопљавања, које може бити само убрзано ако после парламентарних, КМТ добије и председничке изборе (у марту), очекује се не само емоционално задовољење оних на Тајвану који Кину и даље осећају као матицу, већ и чист економски бољитак кроз више пословних прилика, радних места, контролисања инфлације итд. Либерализација трговине са, само по навици званом комунистичком Кином, скидање узајамних рестрикција на улагања између Кине и Тајвана, подмазани слободним путовањима и транспортом и очекиваним пореским олакшицама за оне који учествују у бизнису преко Тајванског мореуза, подариће нови ветар у једра тајванској лађи.

Што ће рећи, независност Косо..., упс, опет сам забрљао...значи, независност Тајвана, иако потпуно доминантна у домаћем политичком дискурсу, није сама по себи кључно питање које је одлучило изборе, већ само огледало кроз које су се осликала и сучелила два различита сценарија, две визије и оно што оне доносе за будућност земље. Чен Шуи Биан је тврдоглаво инсистирајући на независности понудио бирачима будућност обележену економском стагнацијом и непријатним положајем Тајвана у свету, без побољшања у моделу власти и квалитету живота. На другој страни, Куоминтанг је своју поруку бирачима базирао управо на економском бољитку као резултату приближавања Кини, посвећивању бригама обичног човека као и усвајању транспарентног модела владања. Мене некако не чуди за кога су Тајванци на крају гласали.

У лимбу око независности већ 37 година, скупили су искуства, имали су времена да науче да читају знакове поред пута.