(Ne)propuštena prilika

Ima dosta sentenci o mentalitetu našeg naroda. Jedna od njih, nastala povodom turbulentnih događaja krajem 20. veka, koju pripisuju Karlu Biltu, jeste da smo „narod koji nikad ne propušta priliku da propusti priliku”. Meni, kao pretpostavljam i većini naših ljudi, sentenca nije baš mnogo simpatična. Prvo, jer nimalo nije laskava, a drugo jer smo, nažalost, vrlo često u prilici da se podsećamo da bi ona, osim što je duhovita, mogla da bude i tačna.

Priliku da se u to uverimo imali smo povodom nedavnog usvajanja izmena zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, u vezi sa rešenjima koja se odnose na insajdere. Od kada sam poverenik za informacije zalažem se za zakonsku zaštitu insajdera, ljudi koji su „progovorili” i otkrili korupciju u svojim sredinama, a nakon toga, zbog „odavanja tajne”, bili izloženi različitim neprijatnostima. Nažalost, iako nisam bio usamljen, ta nastojanja nisu dala rezultat. Zato sam predlaganje izmena zakona o slobodnom pristupu informacijama dočekao kao zaista dobru priliku da se učini prvi korak u zaštiti insajdera. Posebno, jer je na moj formalni apel zaštitnik građana ponudio odlično formulisano rešenje u amandmanu koji je podneo. Ali predlog zaštitnika građana nije prihvaćen. Doduše, budući da smo se svi zajedno podsetili da je to obavezujuća preporuka koju smo od grupe zemalja za borbu protiv korupcije SE (GREKO) dobili još 2006, s rokom izvršenja do kraja 2007, skupština se ipak pozabavila pitanjem insajdera i usvajanjem jednog drugog amandmana. „Glavni” deo usvojenog rešenja glasi: „Zaposleni u organu vlasti koji omoguće pristup informaciji od javnog značaja za koju se ne može ograničiti pristup na osnovu člana 9 i člana 14 ovog zakona, kao i informaciji za koju je organ vlasti već omogućio pristup, ne može se zbog toga pozvati na odgovornost niti trpeti štetne posledice”.

Ovde vredi podsetiti da Zakon o slobodnom pristupu informacijama (čl. 2) pod informacijom od javnog značaja podrazumeva svaku informaciju nastalu u radu ili u vezi sa radom organa vlasti, i da (čl. 5) predviđa da svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom. Takav slobodan pristup informacijama može se ograničiti isključivo pod uslovima utvrđenim u članu 9 (razlozi koji se odnose na zaštitu života i sigurnosti drugih lica, ugrožavanje ili ometanje sudskih i drugih postupaka, ugrožavanje nacionalne javne bezbednosti ili ekonomskih interesa države i na informacije za koje je određeno da se čuvaju kao državna, službena ili poslovna tajna) i u članu 14 (razlozi zaštite privatnosti). Ako se ni tako ne može ograničiti, onda se, na legalan način, uopšte ne može ograničiti. Zato se postavlja pitanje: Zašto treba jemčiti zaštitu ljudima koji su javnosti omogućili pristup informacijama koje joj pripadaju? Zar nije očigledno da zaštita insajdera ima smisla samo u slučaju kada oni javnosti stave na raspolaganje informacije kojima se pristup može ograničiti na osnovu čl. 9 i čl. 14, jer samo tada pokretanje postupka za odgovornost, bar sa stanovišta formalnih razloga, može izgledati opravdana?

Budući da zaobilazi upravo te situacije, „zaštita” koja je „zajamčena” deluje otprilike podjednako važno i opravdano kao kad bi u Zakon o saobraćaju uneli odredbu: „Pešak koji pređe ulicu preko pešačkog prelaza kada je na semaforu za njega upaljeno zeleno svetlo ne može se pozvati na odgovornost”.

Međutim, nije problem samo u tome što je „zaštita” „kozmetička”. Nikako ne bi trebalo zanemariti ni to da gore citirano, u zakon uneto rešenje, ima i produžetak koji jemči zaštitu samo „pod uslovom da informacija ukazuje na postojanje korupcije, prekoračenja ovlašćenja, neracionalno raspolaganje javnim sredstvima i nezakoniti akt ili postupanje organa vlasti”.

Iskustva iz dosadašnje prakse upozoravaju da nipošto ne treba isključiti rizik da „kreativni” tumači prava u ovim zakonskim odredbama vide šansu da bilo koga ko stavi na raspolaganje javnosti informaciju koja joj pripada ali „ne ispunjava” gore pomenuti uslov, podvrgnu odgovornosti.

Koliki je taj rizik, tek ćemo videti. Ali mislim da je već sada jasno da od „zaštite” insajderi neće imati ništa. I da još jednom nismo propustili priliku da propustimo priliku.

poverenik za informacije