Huligani ne lete sa sokolima

Huligani u sportu sve više podsećaju na teroriste u savremenom svetu. To već dugo nisu mladići koji ne mogu da obuzdaju sebe, nego pripadnici gotovo poluvojnih jedinica, koje disciplinovano sprovode ono što su naumile.

Svrha ovog teksta nije da nabraja sve ono što se najekstremnijim „navijačima” stavlja na dušu, niti da tera na plač za prosutim mlekom. Namera je da se ukaže na neiskorišćenu mogućnost kojom bi država sebi s vrata skinula brigu, i to ne jednu, i mnogo pomogla društvu.

Sport na ovaj ili onaj način stalno guraju u vatru. Država preti podmetačima požara, ali, imajući u vidu dosadašnje iskustvo, teško da će se neko kladiti na nju.

Vaspitni rad je zapušten, pedagozi su potcenjeni, pa su deca i omladina prepušteni ulici. Novac i nasilje su im se nametnuli kao najuspešniji put ka uspehu i to se, na žalost, potvrđuje iz dana u dan.

Poznato je da je bolje sprečiti nego lečiti. Na žalost, kod nas je stanje takvo da treba razmišljati i o amputacijama. A da to ne bude naša stvarnost i u budućnosti država bi mogla da ima pouzdanog i delotvornog saveznika. Samo treba da pruži ruku obnovljenoj sokolskoj organizaciji.

Sokoli su se šćućurili posle okupacije naše zemlje 1941. i tek posle pedesetak godina su pokušali da rašire krila. Ako budu uzleteli kao nekada – neće biti gradonosnih oblaka nad našim stadionima i sportskim dvoranama, a razvedriće se i društvu. Jer, među sokolima nema huligana.

Na kraju 2009. Savez Soko Srbije je podvukao crtu na ono što je uradio, ukazao na ono što je mogao da uradi, a nije, i bacio pogled, a zna se kakav soko ima vid, na ono što je pred njim. Iz govora starešine SSS dr Gordane Rajnović na pres-konferenciji u „Šest topala” na Beogradskom sajmu videlo se da Soko nije prevaziđena organizacija, da ne živi u prošlom vremenu, nego nastoji da svoje stare, časne ideale neguje na savremen način.

U tome ima uspeha i to od rada s decom do članstva u Svetskom sokolskom savezu, čiji je sekretar Vladimir Dostal javno ocenio da je srpski savez jedan od najaktivnijih. Međutim, to je daleko od uloge koju sokoli treba da imaju. Sokolska društva se obnavljaju, prednjače Vojvodina iz Novog Sada i Batajnica, pa su njihovi rukovodioci Jakov Matić i Milijana Krstić dobili i javna priznanja, ali...

Najveća muka sokola u Srbiji su objekti. Prof. dr Gabrijela Kragujević je podsetila da je pre Drugog svetskog rata gotovo svako iole veće mesto imalo svoje sokolske domove i to, uglavnom, u samom centru. U njima je bilo kao u košnicama, jer su se pored gimnastičkih vežbi tu priređivane i razne kulturno-umetničke priredbe, držana predavanja od toga koliko je štetan alkoholizam, pa do korisnih saveta za poljoprivrednike itd. Sokoli nailaze na razumevanje, ali usmena obećanja nikako da se pretoče u dela.

Jakov Matić je kao gimnastički trener ukazao da sokoli nisu organizacija čiji je zadatak da stvara sportiste. Oni, dabome, ne isključuju takvu mogućnost, ali joj je prvorazredni cilj da od dece stvori zdrave ličnosti. I telesno, i u svakom drugom pogledu.

Sokolima treba pomoć države. Ali, kako stvari stoje, državi je potrebnija njihova pomoć, jer ko bi se drugi iz čistog altruizma latio rada s decom? A bilo bi tako lepo da nam se deca vinu u sokolske visine, a ne da tonu u blato huliganstva.