Vreme je za depresijaciju?

Narodna banka Srbije je na kraju 2009. odlučila da svoju kamatnu stopu smanji za pola procentnog poena. U 2010. bilo bi jako dobro da se trend pada glavne kamatne stope NBS nastavi. Šta bi to zapravo značilo za privredu i građane Srbije?

Prvi efekat bio bi sličan padu kamate koju plaća država na svoje obveznice i, samim tim, manji trošak za sve nas koji punimo budžet. I rashodi NBS biće smanjeni jer će na hartije od vrednosti koje emituje plaćati sve manju kamatu, tako da će trošak povlačenja dinara koje naša fiskalna vlast, praktično, upumpava u sistem biti sve niži. Pašće i kamate na dinarske kredite i platne kartice jer one prate kretanje kamatne stope NBS.

Budući da postoji veza između jačine dinara i visine kamatne stope NBS, koja je već smanjivana poslednjih meseci, realno je lagano slabljenje srpske valute u 2010, što se uostalom i dešava od novembra. Koliko, teško je reći, ali što više bude padala kamatna stopa NBS, dinar će biti slabiji (kurs će, naravno, zavisiti i od količine priliva deviza u zemlju, koji će, po svemu, sudeći biti skroman). Granica do koje kamatna stopa NBS može pasti je nivo na kome će banke biti i dalje spremne da ulažu u hartije od vrednosti NBS i trezora. Ako je projektovana inflacija u 2010. šest (plus minus dva) odsto, čini se da je donja granica oko sedam odsto pri kojoj bi banke imale motivaciju da ulažu. Međutim, to i nije baš tako: banke ne zanima mnogo realni dinarski prinos na hartije od vrednosti, njih zanima zarada u evrima (2009. zaradile su čak 210 miliona evra, što su platili poreski obveznici). Ako mogu da kupe i prodaju devize za dinare (i obrnuto) po sličnom kursu, trenutna zarada je 9,5 odsto, a i sedam odsto ne bi bilo malo. Međutim, ako evro jača to smanjuje prihod i može da dovede do gubitaka. Stiče se utisak da bi se banke (koje bi ovakav rasplet silno iznervirao) mogle odlučiti da prodaju hartije od vrednosti NBS i trezora i da se sa ogromnom količinom dinara (trenutno oko 260 milijardi ili 2,7 milijardi evra) pojave na (međubankarskom) deviznom tržištu, obore srpsku monetu i potroše znatnu količinu deviznih rezervi zemlje. Međutim, ,,bečka inicijativa”, tj. obaveza da zadrže nivo neto plasmana u Srbiji do kraja 2010. nesmanjenim, kao i strogi zahtevi NBS o adekvatnosti kapitala ih sprečavaju da to učine u značajnijoj meri.

Dakle NBS ima popriličan prostor da iskoristi šansu koja joj se neće još dugo pružati. Pad dinara znatno bi smanjio rast uvoza (natprosečno luksuzne robe), pre svega, usled pada mase zarada i penzija (izraženih u evrima). Izvoz se, istina, ne bi zbog toga puno povećao, ali bi se mogla povećati domaća proizvodnja, koja bi u tom slučaju bila više konkurentna zbog skuplje uvozne robe, što bi značilo novu zaposlenost u zemlji.

Ovo zvuči suviše jednostavno i postavlja se pitanje zašto tako nešto nije rađeno tokom decenije tranzicije. Odgovor je jednostavan: trenutna kriza, odnosno mala tražnja, sprečava preduzeća i uvoznike da znatnije dignu cene i ako evro jača, tako da bi efekat na inflaciju bio relativno skroman (npr. ako evro ,,skoči” za četiri dinara, dodatni rast cena bio bi, grubo, oko jedan odsto). Vajde bi imao i budžet i penzioni i zdravstveni fondovi, jer bi nešto veća inflacija pomogla njihovo punjenje. I smanjenje javne potrošnje, o čemu se kao nezaobilaznoj meri, toliko mnogo priča, bilo bi olakšano jer bi ona, u realnom iznosu, blago pala.

Naravno, ne bi svi bili dobitnici. Dužnici bi bili opterećeni većim ratama kod deviznih kredita, ali, ruku na srce, nije posao države da štiti manji broj onih koji su se zadužili. Država bi već postojećim kreditima za likvidnost, kao i mogućim odlaganjem izmirivanja poreskih obaveza, ukoliko planirani budžetski prihodi ,,prebace”, pomogla da takva preduzeća lakše prebrode novonastalu situaciju. Neto uvoznici bili bi teško pogođeni, ali je možda kucnuo čas da se smanji njihova dobra zarada, koja je terala državu u neodrživ spoljnotrgovinski deficit. Nivo deficita bio bi podnošljiviji, domaći izvoz bi se blago oporavio i rast privrede mogao bi da počne na zdravijim osnovama.

Institut za evropske studije