Ko nas je pitao o neutralnosti?

Zalaganje grupe intelektualaca i opozicionih stranaka za raspisivanje referenduma o ulasku u NATO sasvim je na mestu jer o tako važnim pitanjima zaista je potrebno najpre ozbiljno razgovarati, kako u stručnim krugovima, tako i u javnosti, pa onda „pitati narod“ šta misli. Ali, problem je u tome što o statusu vojne neutralnosti, koji je trenutno na snazi u Srbiji, nije bilo javne rasprave, a sadašnja opozicija, koja je tada bila na vlasti, nije ni pominjala referendum.

Stvar je prilično jednostavna: i status neutralnosti i članstvo u nekom vojnom bloku određuju poziciju zemlje i u tesnoj su vezi sa njenom ekonomskom i političkom perspektivom. Dakle, ukoliko je bilo logično da se izglasa rezolucija o neutralnosti, a bez prethodne javne rasprave i referenduma, logično bi bilo i da se, uz primenu iste procedure, stav promeni.

Sa tog stanovišta zahtev da se odmah raspiše referendum o ulasku u NATO može se posmatrati i kao nastojanje opozicije da aktuelizuje pitanje koje njoj odgovara i za koje veruje da u ovom trenutku može da dobije širu podršku javnosti. Vladajući blok, naravno, nema razloga da prihvati inicijativu grupe intelektualaca i opozicionih stranaka, pogotovo ako se zna da snažno želi da u žiži interesovanja zadrži evropske integracije.

Ali, nije to najvažniji zaključak koji se može izvući iz izjava i inicijativa u vezi sa ulaskom u NATO. Ključna stvar je to što se još jednom pokazalo da su političari u Srbiji i dalje skloni da na strateška pitanja, u koja se svakako ubrajaju članstvo u nekoj vojnoj asocijaciji i vojna neutralnost, gledaju prevashodno sa stanovišta dnevnih političkih potreba.

Uprošćeno rečeno, onima koji su danas zagovornici referenduma odluka o neutralnosti bila je potrebna kako bi lakše balansirali između različitih političkih opcija, što je tada odgovaralo i onima koji su danas na vlasti. Okolnosti su se u međuvremenu promenile. Zemlja je odlučnije zakoračila u pravcu evropskih integracija, pa se, samo po sebi, ponovo nameće pozicija Srbije u odnosu na svetske vojne sile.

Bilo bi uputno da se buka koja se podiže oko ulaska u NATO ne iskoristi za nastavak političkih prepucavanja, nego za suštinsku promenu pristupa strateškim pitanjima koja se tiču bezbednosne, ekonomske i političke pozicije zemlje. A to podrazumeva otvaranje ozbiljne rasprave o tome šta nam donosi vojna neutralnost, a šta eventualni ulazak u neki vojni savez. Pa kada se sve dobro odvaga i objasni narodu, onda raspisati referendum.

Nije, dakle, tačno da je jednom i zasvagda, i to nepobitno, utvrđen status neutralnosti i da, imajući u vidu tu činjenicu, treba direktno ići na referendum o ulasku u NATO. Tačno je da prave rasprave na tu temu do sada nije bilo i da je javnost uglavnom „bombardovana” kampanjama koje vode ova ili ona politička grupacija. Zaista je vreme da srpsko društvo počne ozbiljno da definiše srednjoročne i dugoročne ciljeve, ne samo kada je reč o ovoj temi.