Ко нас је питао о неутралности?

Залагање групе интелектуалаца и опозиционих странака за расписивање референдума о уласку у НАТО сасвим је на месту јер о тако важним питањима заиста је потребно најпре озбиљно разговарати, како у стручним круговима, тако и у јавности, па онда „питати народ“ шта мисли. Али, проблем је у томе што о статусу војне неутралности, који је тренутно на снази у Србији, није било јавне расправе, а садашња опозиција, која је тада била на власти, није ни помињала референдум.

Ствар је прилично једноставна: и статус неутралности и чланство у неком војном блоку одређују позицију земље и у тесној су вези са њеном економском и политичком перспективом. Дакле, уколико је било логично да се изгласа резолуција о неутралности, а без претходне јавне расправе и референдума, логично би било и да се, уз примену исте процедуре, став промени.

Са тог становишта захтев да се одмах распише референдум о уласку у НАТО може се посматрати и као настојање опозиције да актуелизује питање које њој одговара и за које верује да у овом тренутку може да добије ширу подршку јавности. Владајући блок, наравно, нема разлога да прихвати иницијативу групе интелектуалаца и опозиционих странака, поготово ако се зна да снажно жели да у жижи интересовања задржи европске интеграције.

Али, није то најважнији закључак који се може извући из изјава и иницијатива у вези са уласком у НАТО. Кључна ствар је то што се још једном показало да су политичари у Србији и даље склони да на стратешка питања, у која се свакако убрајају чланство у некој војној асоцијацији и војна неутралност, гледају превасходно са становишта дневних политичких потреба.

Упрошћено речено, онима који су данас заговорници референдума одлука о неутралности била је потребна како би лакше балансирали између различитих политичких опција, што је тада одговарало и онима који су данас на власти. Околности су се у међувремену промениле. Земља је одлучније закорачила у правцу европских интеграција, па се, само по себи, поново намеће позиција Србије у односу на светске војне силе.

Било би упутно да се бука која се подиже око уласка у НАТО не искористи за наставак политичких препуцавања, него за суштинску промену приступа стратешким питањима која се тичу безбедносне, економске и политичке позиције земље. А то подразумева отварање озбиљне расправе о томе шта нам доноси војна неутралност, а шта евентуални улазак у неки војни савез. Па када се све добро одвага и објасни народу, онда расписати референдум.

Није, дакле, тачно да је једном и засвагда, и то непобитно, утврђен статус неутралности и да, имајући у виду ту чињеницу, треба директно ићи на референдум о уласку у НАТО. Тачно је да праве расправе на ту тему до сада није било и да је јавност углавном „бомбардована” кампањама које воде ова или она политичка групација. Заиста је време да српско друштво почне озбиљно да дефинише средњорочне и дугорочне циљеве, не само када је реч о овој теми.