Postoji li išta u čemu smo saglasni

Pitanje: „Šta Srbija prvo treba da reši u 2010.” skrenulo je pažnju na problem koji je u vezi s tim. Na to da srpsko društvo spada u ona društva koja veoma sporo rešavaju svoje probleme. Zato je pitanje ,,Politike” šta Srbija prvo treba da reši trebalo pre da glasi šta Srbija može da reši u 2010. godini. Jer upravo dok smo našim sagovornicima postavljali pitanje ,,šta Srbija prvo treba da reši” ovde su se na javnoj sceni otvarale dve krupne dileme: prva, da li Srbija treba da uđe u NATO i tim povodom organizuje referendum, i druga, da li Srbija treba da usvoji dve rezolucije jednu o Srebrenici, a drugu o srpskim žrtvama ili jednu rezoluciju o svim ratnim žrtvama...

Pre ove dve dileme suočavali smo se sa drugim takođe nerešenim pitanjima. Na primer, sa onim da li stanovništvo Srbije treba da se vakciniše protiv novog gripa. Dilema o ovom zdravstvenom pitanju je toliko velika da traje već nekoliko meseci bez izgleda da bude rešena. Pre toga, suočavali smo se s dilemom kakav je statut (ne)potreban Vojvodini. A pre toga da li kod nas raste mržnja prema strancima, i prema kojim strancima, i da li treba zabraniti navijačke grupe na stadionima. Prethodno smo bili u velikoj takoreći zapaljivoj dilemi da li dozvoliti javne manifestacije seksualnih manjina (ovih dana ista dilema se ponovo nameće)...

Spisak ovih nerešenih problema o kojima se vode debate u političkim strankama, u medijima, među stručnjacima i nestručnjacima veoma je dug ako bismo išli dalje u prošlost, ali svi bi oni manje-više ukazivali na velike podele u našoj javnosti o bilo čemu da je reč. U Srbiji su skoro uvek jedni za, a drugi protiv, i to taman toliko da niko od zainteresovanih ne može da očekuje da će, donese li jednu odluku, naići na većinsko odobravanje. Jer šta je većinsko u Srbiji...

Druga stvar koja se nameće na osnovu objavljenih dvanaest priloga u ovoj seriji pokazuje da postoji velika raznovrsnost u viđenjima šta Srbija prvo treba da reši. Jer od tih dvanaest priloga može se reći da su samo u dva autori u prvi plan istakli istu ,,temu” – Kosovo. Ostali su se okrenuli drugim takođe krupnim problemima, pa je to dalo povoda za pomisao da kada bismo listu sagovornika proširili – i broj ,,urgentnih” problema koji bi se našli na tom zamišljenom spisku bio bi ravan broju novih autora. Što će reći da svako ovde ima svog ,,favorita” za društveni ,,problem broj jedan”. Tako smo na osnovu ove ,,Politikine” mini-serije mogli zaključiti da: 1. svako ima neko svoje viđenje o tome koji je problem u Srbiji najhitniji i 2. da u slučaju da se neki problem kod nas nametne kao najaktuelniji, po pravilu u javnosti nastaju crno-bele podele ,,za” i ,,protiv”.

Neko će reći da su razlike u mišljenjima normalne, pogotovo u tako šarolikom i složenom društvu, što je svakako tačno. Ali, ipak, onespokojavaju i ta nebrojena razlikovanja i relativizovanja, pa čak i takvih nacionalnih usmerenja kakvo je članstvo u Evropskoj uniji. Jer u decembarskom istraživanju ,,evropske orijentacije građana Srbije” samo 65 odsto ispitanika se izjasnilo za članstvo Srbije u EU. Ostali su bili neopredeljeni ili protiv, što nameće dilemu postoji li išta u čemu je javnost u Srbiji stvarno saglasna ili približno saglasna.

Od sutra nova serija:
Šta da se radi: Šta Srbija dobija/gubi (ne)ulaskom u NATO