PO ZAKONU ILI SPORAZUMU

Na 141. sednici Vlade Republike Srbije, 15. juna ove godine, priznata je Republika Crna Gora kao samostalna i suverena država. Nakon što su utihnuli i ovdašnji referendumski tribuni, valjalo se uhvatiti ukoštac sa svakodnevnim posledicama koje je sa sobom nosio ishod referenduma. Prva je, naravno, bila priznanje novostvorene države. Iza ove diplomatske fasade krije se, međutim, čitav niz praktičnih, dnevnih pitanja koje jedna sednica vlade ne može da reši.

U završnim rundama crnogorske referendumske kampanje, često je (s obe strane granice) potezano pitanje statusa crnogorskih državljana u Srbiji u slučaju otcepljenja Crne Gore. Posle otcepljenja, sva ta pitanja su otvorena u svojoj punoj snazi. Od momenta kada je Crna Gora postala samostalna, crnogorski državljani su u Srbiji postali stranci, što sa sobom povlači čitav spektar administrativnih problema i nemogućnost obavljanja određenih poslova. Zapravo, od momenta razdruživanja Srbije i Crne Gore, crnogorski državljani koji žive i rade u Srbiji nalaze se u nekoj vrsti pravnog limba (na margini)

Iako su u nedeljama pred referendum tvrdili kako će u slučaju otcepljenja Crnogorci u Srbiji biti tretirani kao stranci, srpski ministri su posle nekoliko nedelja počeli da svoj stav umekšavaju. Uz odluku o priznanju Crne Gore, javnosti je saopšteno i da je "donet zaključak da se omogući crnogorskim državljanima koji imaju prijavljeno prebivalište na teritoriji Srbije prijem i u državljanstvo Republike Srbije", te da je Ministarstvo unutrašnjih poslova zaduženo da po ovom pitanju pripremi "odgovarajući akt".

Utisak onoga ko čita ovo saopštenje, a nije pogledao srpski Zakon o državljanstvu, jeste da je vlada razumno postupila i da je rešenje problema na vidiku. Državljani Crne Gore koji ovde žive i rade, čini se, mogu da odahnu pozivajući se na stečena prava sve do prijema u srpsko državljanstvo. Pravo stanje stvari je, međutim, drugačije.

Zaključkom vlade položaj crnogorskih državljana nije postao ništa bolji. Srpski Zakon o državljanstvu pravljen je, kao i dobar deo zakona koje Skupština usvaja, kao mehanički skup odredbi koji ne odaje bilo kakvu ideju-vodilju koju je zakonodavac mogao imati.

Na primer, što ste dalje od Srbije, to vam je lakše da dobijete njeno državljanstvo. Iseljenik iz Srbije (kad god da se iselio i gde god da je otišao), može, čim zaželi, sebe i svoje potomstvo učiniti srpskim državljanima. Svog drugog, stranog državljanstva, ne mora da se odriče. Nasuprot tome, oni retki stranci kojima se Srbija toliko dopadne da zažele njeno državljanstvo moraju da prebivaju u Srbiji barem tri godine, te da dobiju otpust iz svog pređašnjeg državljanstva. Nije jasno zašto se na jednoj stvari bipatridija dozvoljava a na drugoj sprečava.

Kao i iseljenici, državljanstvo mogu dobiti i "pripadnici srpskog ili nekog drugog naroda i etničke zajednice" sa teritorije Srbije koji prebivaju van Srbije. Ova bizarna odredba sugeriše da je takva mogućnost otvorena, između ostalog, i svim Srbima, Crnogorcima, Hrvatima, Mađarima, Slovacima, Albancima, ma gde živeli. Kako narod(i), manjine i etničke zajednice Crne Gore gotovo bez izuzetka imaju svoje "predstavnike" i u Srbiji, ispada da svi stanovnici Crne Gore mogu dobiti srpsko državljanstvo.

Međutim, crnogorskim državljanima koji prebivaju u Srbiji do državljanstva je sada nešto teže doći. Sve do nestanka državne zajednice, za njih je taj postupak bio veoma jednostavan. Nakon razdruženja, ta je mogućnost otpala i na raspolaganju im stoje tri alternative. Prva je da kao i svi ostali stranci dobiju otpust iz crnogorskog i prime srpsko državljanstvo nakon što su u Srbiji prebivali najmanje tri godine. Druga je da žive u Srbiji, a da su u "mješovitom braku" sa srpskim državljaninom (državljankom) "izdržali" barem tri godine. Konačno, državljanstvo mogu dobiti i ako su, zaključno sa 27. februarom 2005. imali prebivalište u Srbiji u trajanju od devet godina. U potonja dva slučaja svog se crnogorskog državljanstva ne moraju odreći.

Nisam siguran da je i samim srpskim zakonodavcima jasno zašto je lakoća dobijanja srpskog državljanstva direktno proporcionalna udaljenosti od Srbije. Ono što je, međutim, apsolutno jasno jeste da se ove zakonske odredbe ne mogu menjati nikakvim vladinim zaključkom, aktom koji će pripremiti Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ako se želi dodatno liberalizovati režim prijema u državljanstvo, pred vladom su dva izbora – dopuna Zakona o državljanstvu ili bilateralni sporazum sa Crnom Gorom, po ugledu na sporazum koji je počivša SRJ sklopila sa BiH. Sve ostalo predstavljalo bi olako obećanu brzinu.

* Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu