Nalaze sebe i u drugima

„Zar ne vidiš da ne ličim ni na šta”, žali se beogradska prolaznica neurednog izgleda, a prijateljica je cinično opovrgava: „Grešiš, baš ličiš na nekoga koga je poplava izbacila.” Ko na koga i na šta liči, s kim deli sudbinu i čija je prošlost deo nečije budućnosti – ispostavlja se, začudo, i kao jedna od glavnih tema u svetu bremenitom rastućim razlikama.

Mnoge stvari za koje smo olako, na prvi pogled, zaključili da međusobno nemaju veze, ispostavljaju se kao slične. Sve češće, pogotovu oni koji obožavaju da se porede, bar deo sebe prepoznajemo i pronalazimo u – drugima. Ponekad je to deo koji čini našu bit, nekad onaj koga bismo da se otarasimo ili onaj za kojim čeznemo.

Dešavaju se i procesna „svetska čuda”. Amerika i Kina su se toliko isprepletale da, uprkos ogromnim ideološkim razlikama, važe za ekonomske „sijamske blizance”. Finansijska kriza u Evropskoj uniji ne samo da je potvrdila staru izreku „dužan kao Grčka”, već je neke navela na pomisao da kontinentalna zajednica podseća na vreme pred raspad bivše SFRJ, koju je već „imitirala” spajanjem različitih nacija, kultura, vera i jezika…

Sličnost se „evidentira” čak i između tako različitih drama kao što su: lomovi na Volstritu i na zemljotresom opustošenom Haitiju, avganistansko bojište, snežna blokada Vašingtona, širenje NATO-a, predlog Moskve za „perestrojku” sistema evropske bezbednosti, klimatski poremećaji, grčki štrajkovi, holivudski Oskar i– Srbija. Sve su to, naime, simboli zbivanja koji prevazilaze omeđenost lokalnih korena i ispostavljaju se, u različitim dozama, kao događaji koji se, jedni s drugima, bar delimično poistovećuju, pa i prožimaju s globalnim kretanjima.

Vejavica i smetovi su na četiri dana zatvorili državna nadleštva u Vašingtonu, od čega šteta ne samo po tamošnje nego i po svetske aranžmane tek treba da se izračuna. Ujedno su izazvali na razmišljanja– u stilu „nije pao sneg da pokrije breg, nego da zverka pokaže trag”– zar „centar sveta” nema snage da se odupre prirodnoj „invaziji” i nije li to nagoveštaj da neće imati dovoljno snage ni za uspešno okončanje svojih prekookeanskih invazija?

Grčka tumbanja su, uz ostalo, protumačena kao upozorenje da je klecanje sa Volstrita još zaraznije nego što se mislilo i da je podrilo „zonu evra”. A pouke idu putanjom bumeranga.„Vašington post” u uvodniku poručuje da je američkoj s grčkom krizom zajedničko – trošenje iznad mogućnosti plaćanja. I upozorava da bi, ako tako supersila nastavi, globalne berze mogle raznim „osvetama da ugroze političku stabilnost i nacionalni suverenitet”.

U međuvremenu je napravljena neslana šala kojom je poljuljanim ekonomijama unutar EU nadenut nadimak „svinje” (engleska reč „pigs”– iskorišćena kao skraćenica izvedena iz inicijala Portugalije, Italije, Grčke i Španije), čime kao da se asociralo na polemičnu pandemiju „svinjskog gripa”. Ali treba učiniti sve da globalizacija deluje više u prilog građanima nego tržištu…jer su i evropski poreski obveznici jedinstveni u protivljenju praksi da se profit zgrće uvaljivanjem drugih u bedu, konstatuje komentator londonskog „Gardijana”.

Tragedija Haitija je na videlo iznela, u suštini, sličan nedostatak. Da– i kad se pokaže opšta solidarnost – nema dovoljnih mehanizama, koji ne manjkaju oružanim intervencijama, za hitne i efikasne zaista humanitarne akcije.

Na sve to se nadovezao napis u „Politici” ruskog ambasadora u Beogradu. Aleksandar Vasiljevič Konuzin kaže, uz ostalo, da „članice NATO-a ljubazno prizivaju Srbiju da im se pridruži”, a „ne akcentuju uslov koji je neprihvatljiv za svakog Srbina– prijem u vojni savez kastrirane Srbije. Bez Kosova. Slomljene Srbije”… Dok „politički bombarderi još nadleću zemlju”…

Bolja je, sugeriše, „inicijativa predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva o Sporazumu o evropskoj bezbednosti”, čiji je smisao „stvaranje homogene sredine na evroatlantskom području”. Što je „ideja s kojom se slaže, između ostalih, i Srbija”.

Ne pominje ko se u Srbiji s tim složio. „Pitanje odnosa sa NATO-om treba da rešavaju sami Srbi”, dodaje.

Njegov nastup, ipak, u celini zvuči kao savet da se u „samostalnom odlučivanju”– (po)slušaju drugi. Iliti– da se nacionalni interes male zemlje iskaže u usličnjavanju pristupu neke od velikih sila…

Razgraničavanja u usličnjavanjima su, očito, prilično pipav posao. Širi se otpor širenju EU, šta ćemo s tim? – upitao je novinar „Špigla” doskorašnjeg evropskog komesara za industriju, takođe Nemca, Gintera Verhagena. Odgovoreno mu je– da su to posledice „starog koncepta” kojim se zapad Evrope objedinjavao bez njenih istočnih i centralnih područja, pa da je tako nešto sada „neprikladno i kratkovido”. Može li iko, dodao je Verhagen, da objasni zašto bi Srbi bili manje Evropljani od Iraca ili Portugalaca.

Posle popriličnog krstarenja svetom više nego okolinom, ustanovio sam, možda pretenciozno rečeno, da postoji izrazita sličnost između emigriranih Srba, Iraca i Portugalaca. I u istom kontekstu, između nas i– drugih bivših Jugoslovena, kao i Rusa, Italijana, Grka, Španaca, Bugara, Ukrajinaca, Amerikanaca, Argentinaca, Brazilaca, Nemaca, Francuza, Alžiraca…

U tom lancu fali jedna karika. Da sličnosti prepoznamo i kad smo „svako na svome”.

Makar i odglumili. Bar po receptu „oskarovke” Meril Strip, koja za svoj posao kaže: „Gluma ne traži da postaneš nešto što nisi. Već samo da otkriješ sličnost u očiglednoj različitosti i onda u tome pronađeš sebe”.