Viša cena mira

Neka rade šta hoće samo neka mene ostave na miru- komentariše analitičar „opšta kretanja”. Rezigniran je tobože, a naizgled skromnim zahtevom se iskazuje kao- preambiciozan.

Jer, danas gotovo da nema ničeg iluzornijeg od očekivanja da će vas drugi ostaviti na miru. Uz to je mir- pojedinačni i kolektivni- rekordno poskupeo, dostigavši cenu višu nego ikad u novijoj istoriji. Hiljade milijardi evra poreskih obveznika, vlasti širom sveta troše za umirenje strateških, ekonomskih, socijalnih i nervnih sistema, od kojih su neki „na ivici pucanja”…

A da bi se ospokojili međunarodni odnosi, potrebno je da se više ulaže i u sredstva za rat, poručeno je, ove nedelje, iz Vašingtona. Šef Pentagona Robert Gejts zamerio je, javlja se, evropskim saveznicima da preterano štede na vojsci, pa i da „preteranim pacifizmom i demilitarizacijom”- pogoduju rastu „pretnji (globalnom) miru”.

Prekor je zazvučao kao reska novost: u miroljubivosti je otkriven „višak” koji služi kao mamac za rat. Namera američkog ministra odbrane bila je, sugeriše, drugačija- da upozori kako su današnje opasnosti- terorizam, organizovani kriminal i širenje oružja za masovno uništavanje- čak veće od onih koje su se ispoljavale na klasičnim bojištima. I- da NATO nije dovoljno prilagodio svoj pristup tim novim izazovima.   

Evropska „demobilizacija” bi, sluti, neprijatelje mogla da obodri na pojačana dejstva i da umisle da je najmoćniji vojni savez moderne povesti, samo „tigar od papira”. Konstatujući da postoji „kriza” u alijansi, Gejts je ocenio da se na glavnom bojištu današnjice, u Avganistanu, ispoljavaju nedostaci koji „mogu da podriju sposobnost NATO za suočavanje s budućim bezbednosnim izazovima”.

U vidu je imao da većina partnerskih trupa izbegava „vruće terene”, kao i da pojedine njihove vlade najavljuju da će ih vratiti kući. Požalio se i na istrajne finansijske neujednačenosti: da „samo pet od 28 članica ostvaruje dogovoreni cilj, da se u vojni budžet sliva dva odsto bruto nacionalnog dohotka”, a da SAD izdvajaju više od četiri procenta.

Svu ovu „paljbu”, Gejts je osuo s ciljem da ukaže da je „neophodna” značajna reforma NATO- da se otklone „vrlo ozbiljni, dugoročni, sistemski problemi” i „rastuće teškoće u zajedničkim operacijama”. Nacrt reforme, prve posle proleća 1999. (kada je bombardovana bivša SRJ) priprema grupa stručnjaka na čelu s nekadašnjom šeficom američke diplomatije Madlen Olbrajt.

U toku su, izvesno, šira preispitivanja- odnosa u paktu i njegovog budućeg usmerenja. Sa one strane Atlantika se Evropljanima šalju još dve „opomene”: prvo, da „nisu modernizovali armije i oslonac nalaze u američkoj vojnoj moći”, i drugo- kako je naglašeno u uvodniku „Njujork tajmsa”- da se ratom u Avganistanu i protiv uporišta Al kaide, suzbijaju „opasnosti od ubistvenih terorističkih napada uperenih ne samo protiv Amerike nego i protiv Evrope”.

Evropljanima mahom, pak, svet izgleda manje opasan nego Amerikancima. Iz više zvaničnih, i na drugi način uticajnih, evropskih krugova učestali su, na primer, zahtevi da supersila povuče preostalih oko 200 nuklearnih raketa sa Starog kontinenta, podsećajući da je Hladni rat završen, da više nema sovjetskog bloka, da odnose s Moskvom treba razvijati na savremenim osnovama.

Vašington se ne slaže s takvim inicijativama jer su, kako je naglasila šefica Stejt departmenta Hilari Klinton, u „ovom opasnom svetu još neophodna sredstva odvraćanja”. Pogotovu što se „Amerika suočava s pretnjama širom sveta, a mir i stabilnost u Evropi vidi kao preduslov za odgovor na sve ostale izazove”.

S nelagodnošću je Vašington primio i vest o najavljenoj prodaji francuskog ratnog broda Rusiji, kojoj bi to bila „prva isporuka moćne vojne opreme iz jedne članice NATO”. Ali „ne možemo da pričamo kako želimo da budemo partner s novom Rusijom a da je tretiramo kao da je stari SSSR”- odgovara francuski ministar odbrane Erv Moren.

Strateška podozrenja se, u svakom slučaju, razigravaju. Moskva i dalje vidi opasnost po sebe- u planovima za američki raketni štit u Evropi (Rumuniji) i širenju NATO. Njene predloge za novi evropski bezbednosni sporazum, Vašington doživljava kao neprihvatljiv pokušaj smanjivanja značaja zapadnog savezništva i uloge NATO. EU strepi da će izgubiti poprilično značaja u ekonomskom prožimanju Amerike i Kine u kojoj se nazire nova „vodeća globalna simbioza, uprkos ideološkim razlikama i raznovrsnim međusobnim podbadanjima”…

Da li su ovakvi raskoraci samo reprizni uvod u nekakve nove velike ratove, kakvim su se često okončavale međunarodne i socijalne krize, poput sadašnjih, ili su odraz nastojanja da se širenjem javnih nesuglasica suzi prostor za ponavljanje katastrofalnog „govora oružja”? Sklon sam da više poverujem u drugu eventualnost, koja podrazumeva da održavanje mira ne poskupi toliko, pogotovu nagomilavanjem naoružanja, da „isplativije” postane- odricanje od njega.